А брод плови… Татјана Стевановић 2011

У јединој комори утробе великог путничког прекоокеанског брода у коју продире нешто више хладне замућене морске воде него што је најстрожим прописима дозвољено, укључене су пумпе. Онижи, јак човек, готово коцкаст, у тамно плавом радном комбинезону са утиснутим амблемом брода на левој страни груди и преко целих леђа, пази на њихов рад. Чува им снагу држећи ниво приспеле воде мало испод танке црвене линије дозвољеног максимума. Ослушкује уједначену складну музику нових јаких мотора и повремено их благо пожурује или смирује притискајући велику, јасним бојама издвојену дугмад.

Гумене чизме му тек од чланака провирују из тамне непрозирне воде, а радно одело, топло и непромочиво, још увек је чисто и суво.

Уморан је. Сам већ сатима, ногу заборављених у мокрој хладноћи, враћа вишкове воде натраг у непреглед океана.

Гледа на сат, види да му је остало још доста до следеће смене и решава да изађе на минут. Обема рукама стеже метални округли затварач врата и извија тело како би сву своју снагу улио у јаке крупне шаке које би пристајале и знатно вишем човеку. Тешка гвоздена врата попуштају, он искорачи на суво и пали давно жељену цигарету. Страсно удише огромне облаке врелог дима који му прже груди и горњи део стомака, задржава их, а потом, уз дубоки уздах, испушта. Шета уским ходником између бродских комора гледајући у врхове својих чизама пронађених на сувом.

Гаси цигарету и враћа се назад газећи по благо надошлој води, притеже врата и притиска сјајно црвено дугме. Тонови пумпи се појачавају, ниво воде полако пада и ослобађа граничну црвену линију његовом осмеху.

Сећа се…

…Утроба другог великог брода. Сам у сигурносној комори у коју вода све јаче увире. Гласна раштимованост већ ислужених онемоћалих пумпи. Борба са зарђалим затварачем врата који одбија да послуша, док се ниво воде полако диже. Ужасно хладна вода се пење преко чизама, кваси му панталоне, натапа топло непромочиво одело док не узмакну и последња сува влакна одбране. Грозница.

Хладни тушеви га купају са свих страна док сирена вештичје одзвања у празним металним просторима. Помоћ заустављена истим непокорним затварачем. Његова укочена сабраност.  

Тресак коначно отворених врата се стапа са наглим уласком наредне смене…

Бежи у меку скровитост бродског лежаја који га грли греје опушта љуља успављује.

У џеп плавог радног комбинезона са утиснутим амблемом брода на левој страни груди и преко целих леђа, тоне масивни француски кључ. Правилна груба мушка шака неодлучно застаје, а онда се протеже и опушта. Поглед и мисли, до малопре привезани уз металне докове, лагано се отискују.

…ноћ је.

Тешка метална конструкција шупље одзвања под крупним брзим корацима који прождиру све више степеника. Злослутни звекет, обавијен још непробијеном чауром спокоја, остаје заробљен у срцу снажног челичног организма.

Човек јури ка командном мосту који блиста на врху тешко проходног, најјачом надом подупртог пута. Очајан од умора, пушта страх изливен из срца да му криви лик, застакљује поглед и ломи еластичност његових иначе гипких покрета. Труди се да што спорије и дубље дише и укроти опасне мисли које непрестано промичу, сустичу се и убадају га у најболнија места.

Тек што је пошао горе да извести о чудном звуку који набира глатку хармонију мотора, кад је нејасни наговештај несавршености набујао у прасак и лом иза тешких металних управо закључаних врата машинске хале и препречио му пут.

Опеченим изранављеним прстима покушава да уклони што више оштрих врелих металних препрека које прете да затру једини претекли пламичак у пепео усахле наде. Преспоро напредује, готово стоји, али не успева да прибере довољно снаге да одустане.

Када би се само укључио аларм да својим реским звуком смрви осетљиву љуску људског спокоја и пренесе његову поруку тамо где он не може да допре. Када би тај злокобни звук који леди узаврелу морнарску крв учинио да спознаја опасности покрене спору лавину спасавања.

И даље премеће рукама готово сраслу челичну скулптуру која га немилосрдно враћа у вирове људске немоћи. Пење се два степеника више одакле угледа ужасну рупу коју ни мислима не може да опкорачи.

Стоји и тресе се.

Осећа додир неумитног како га милује по болним рукама и нежно му смирује груди које пребрзо дишу. Прима коначни мир безизлаза као најмекши јастук. Спушта поглед и седа да сачека све оно што је већ кренуло ка њему. 

Осмех олакшања му заобљује сломљени израз решености и он се опушта.

Примећује тек други врисак сирене која сатире целовит ноћни мук…

Спашен из брзотока узнемирујућих сећања наиласком следеће смене, напушта машинску халу. Сакрива се у покривач бродског лежаја и обавија танким нитима сна.

У огледалу прати одраз најсјајније беле кецеље са утиснутим једва приметним амблемом брода, коју опасује само кад одлази да поспреми одаје путника из највише класе. Смирује своју загаситу таласасту косу која се дивље брани од чврстог стиска црне сомотске пантљике која је обуздава. Грли чисте пешкире и постељину које стара госпођа ишчекује у свом апартману.

Цени напор којим госпођа покушава да сачува пријатан осмех и добро расположење упркос честим налетима болова који јој мраче бљесак још увек младих очију. Воли биране речи којима уморна стара дама кити кратке застанке спремања собе прожете хоровима топлих уздаха избеглих из неког другог света.

Док сређује за предах позајмљени дом болесне госпође, пази да не помера ништа од њених ствари. Оно што мора да дотакне, узима у руке са нагомиланом нежошћу. Тамносиву свечану сомотску хаљину са беспрекорном чипканом крагном и ситним бисерним дугмићима. На порубима крупно плисирану дугу црну сукњу и меки црни џемпер пружен преко некад богатих бокова, пропет уз негован наборан врат. Дугу огрлицу од црних бисера која сабира све околне боје, троредни тешки златни ланац. Округли брош са ликом младе жене каква је госпођа некад била. Старе добро чуване књиге у тамним кожним повезима. Фотографију.

Граби је рубовима својих забачених погледа док брише прашину, одлаже прљав веш, кратко одговара госпођи и пита се ко је на њој. Ко је та особа озбиљног лика и режућег погледа сачувана у прадавној младости?

Гута надошлу кнедлу тежине која јој се спушта на груди и истискује давно притајени талас туге. Сагиње главу да прикрије олујне ветрове који се играју њеном црном неприпитомљеном косом.

…Види… Усне које ћуте… Затворене, стиснуте усне уместо речи које ишчекује… Недоречен, али одлучан поглед иза гвоздене маске озбиљности… Лик који се удаљава док она са бродом полако испловљава… Немир у њеној стегнутој утроби по којој бесне вртлози бола…

Осећа како стара госпођа прати њене искошене погледе и брижљиво их ређа на гомилу, док чека позив да исприча своју причу.

На кратко протресена струјом пуног савезништва подиже поглед, изговара питање и узвраћа госпођи свом топлином и пажњом које у свом усахлом срцу успева да сакупи.

Затвара очи, дубоко удише и зауставља дах док урања у мирне ванвременске слојеве једне од мноштва истоветних прича, госпођине или своје, приче о губитку храбрости, пропуштању, кајању.

Са напором израња исцрпљена од присећања, љубазно се поздравља и жури ходницима грлећи немирну прегршт прљавог веша. Свлачи униформу коју утискује на под кабине, закорачи у најмању каду истрошеног сјаја, и дуго се пере од свега што је данас промакло њеним телом и мислима. Бежи у топло умирујуће наручје свог лежаја који је нежно стеже док брод мирно пресеца тамне водене масе.

У блиставо белој униформи са утиснутим једва приметним амблемом брода на доњем десном овалу дуге широке кецеље, на коре за питу од хељдиног брашна ређа полутке свежих меснатих шљива и по њима посипа разноврсно сецкано суво воће, орахе и ванилин шећер.

Одолева повременим налетима туге док мисли на тихог господина из Великог апартмана како јој се сетно смеши и моли је да му за доручак донесе нешто посебно.

Нешто посебно.

… на мало маслиновог уља пржи две посољене и побиберене везе на колутове исеченог младог лука док не постану стакласте. Додаје меке излупане свињске медаљоне и пржи их док се њихов мирис не излије из уске летње кухиње у мир тешке хладовине заједничког дворишта, а затим досипа две шоље интегралног пиринча и довољно воде да се све, на умереној ватри, скува и сједини. Повремено меша и долива још по мало воде, ако зафали. Кад је све готово, две шаке сецканих сувих шљива и смокава изручује у шерпу, лагано је пролази кашиком и после пар минута искључује шпорет. Ручак оставља на топлој рингли да се све још мало прожме, излази и утапа се у једноставно скромно шаренило.

Нешто посебно. За неког кога мора да прежали док је још ту. Неког ко незаустављиво иде путем са кога она жели да скрене на сочне тамно зелене травњаке, кроз измаглицу мокре пролећне шуме до сунцем спржене обале широке лење реке где може да легне и обнови животне токове који су за час застали чекајући још неизвестан исход.

На маслиновом уљу пржи посољене режњеве црвеног лука, окреће их да једнако смекшају а не загоре, кваси их сузама које настављају да теку и пошто је даску за сечење одавно опрала. Сузе од лука, сузе од немоћи, олакшања, од туге… У шерпу додаје режњеве јунећег рамстека. Кад су и они већ до пола спремљени, ситно исечен млади купус, и пуно сока од парадајза… Дуго све крчка на најблажој ватри… Два, три сата… У другом лонцу бари крупне интегралне резанце, које ће умешати у већ зготовљено јело.

Нешто посебно. За неког кога не може да спасе. 

Још увек масним прстима додирује записе будућности које назире у нестварним испарењима помешаних укуса. Задржава међувреме које се растеже и пушта је да се одмори и припреми. Безуспешно покушава да неки од записа пребрише дуго га трљајући очајем натопљеном крпом…

Из рерне вади плех са реш печеном питом и спушта је на пулт. Пажљиво исеца једнаку парчад средње величине. Три комада ставља на велики млечно бели тањир на који додаје кришке свежег грејпфрута.

Кроз ходник међу малобројним апартманима прве класе гура уска метална колица на којима се поред тањира са врућом питом пуше и посуде са врелом кафом и млеком. Занесено жмири док се безбрижно брчка у милини топлих напитака. Док се осмехује тужном господину који јој захваљује на труду и машти док му се у устима топе слатки садржаји пите, она жури ка свом заталасаном лежају у заветрини стварности.

Преко главе навлачи нову тегет бело попречно пругасту морнарску мајицу са утиснутим једва приметним амблемом брода на левој страни груди, која се развлачи преко његовог јаког извајаног тела. Плаве и беле линије различито се стањују преко чврстих набреклина његових мишића и њихових ушћа у јаке везивне снопове. Најуже су на кратким рукавима где готово нестају чувајући тек испрекидане трагове двају боја.

Мајица прецизно прати узбудљиви рељеф његовог торза и пружа се преко танких белих на шав препегланих панталона које сваким покретом гланцају грубе црне ципеле.

Лаким ритмичним кораком прелази горњу палубу и пажљиво прегледа мноштво чамаца за спасавање вечито привезаних за исти покретни мол. Руком додирује затегнуту бродску ужад која му се одупиру челичним миром.

Све је у реду. Као и јуче.

…низ панталоне му јуре потоци воде која се цеди са дебелих грубих конопаца које вуче и обмотава око болних изранављених руку које га све више пеку. По потопљеној палуби вода се сваким новим маневром брода полако безгласно претаче лево десно.

Нема борба прекривена мастилом ноћи ври омеђена непробојним преградама у свим непребројним димензијама.

Ниже своје неуспеле покушаје да учврсти давно разлабављену челичну сигурност која све више смекшава, осипа се и растаче по његовим некад беспрекорно испегланим погледима на будућност. Пребира до сад остварено као покварени комад некад савршеног бифтека који почиње да смрди издалека… Као одједном прокисло млеко… Орах пун црва…

Не пушта конопац који га повређује, да отера мисли.

Сабира сва обећања која је пролио по својим ближњима и упија изразе њиховог разочарања који се гомилају на његовим усправним леђима и растужују га више него што може да издржи. У мимоходу са сопственим животом отреса их и наставља сам. Јако тужан и сам.

У врелини неиспуњених очекивања полако се измиче, остаје по страни и осваја сигурно, издвојено и прегледно место посматрача свих збивања. Уз уздах олакшања полако пушта конопац и зарања у режући звук сирене спасилачког брода…

Уморним кораком одлази у своју кабину где се предаје верном загрљају свог меког морског лежаја.

Нежне заобљене додире спушта на велико укроћено кормило, док другом руком прелази преко нове капетанске капе на чијој предњој страни блиста златни амблем брода. Поглед му замире у тамним временским слојевима, и пролази кроз полузаборављене пределе затрпане разнобојним камењем. Сећањем пребира по наносима ископавајући до пола разрушене куле.

Подне је. Бистар, интензивно плав, Сунцем осветљен дан. Све мирује. Тек брод својим кретањем покреће тиха ваздушна струјања и ковитла једва приметне ветрове.

Док прати лагано кретање обожаваног пловила, груди му се надимају од слободе коју осваја сваким новим удисајем, жмиркајући у линију утапања небеског у морско плаветнило.

Лагано размиче ноге и заузима стабилнији став док истеже своје високо крупно тело којим је тек одскора овладао. Снажне бутине намећу свој облик елегантним белим беспрекорно испегланим панталонама, а свечана униформа се покорава линији чврстих масивних мишића.

Да је раније знао…

…мршавим босим ногама жури по мокрој клизавој палуби пазећи да му неодмерена брзина не наруши кристалну равнотежу кретања…  сузе му се цеде низ лице већ мокро од тешке монотоне кише и ослобађају гласне жалосне јецаје… мало је времена преостало, можда за пар реченица…

…по мислима и сећању пребира неки довољно снажан утисак који би покренуо последње троме откуцаје…

…мимоилази групе здружених морнара у ишчекивању… они га прате погледима, повлаче се и пропуштају га… капетановог сина… до кабине и лежаја на коме тешко повређен лежи отац …

… још увек огроман у својој сломљеној величини прелива се из кревета и полако растаче… постаје свестан дечака тек чврстим мокрим стиском ручице… сине, лепо је… последњим осмехом милује упитни дечији поглед и саопштава му тајну…

…седа на под утишавајући јецаје и хвата очеву нову капетанску капу на чијој предњој страни блиста златни амблем брода… нечије руке га нежно узимају у наручје и носе преко расклиматаног и бучног покретног моста до мира мајчиног загрљаја…

Да је раније знао како је лепо пратити линију утапања небеског у морско плаветнило, док брод полако плови.