Десет Татјана Стевановић 2011

Са потпуно нове, тек недавно запрљане беле фланелске крпе, уредно послагани делови малог женског пиштоља бацали су сјајне одбљеске. Фантастичне одразе јасне беле светлости. Фарови крупнијих комада, у свом кретању, прождирали су ситније светлеће кругове, и израстали у веће фигуре у које је она, кроз влажну завесу својих дугачких трепавица, жмиркала.

Скоро потпуну истоврсност блиставих алуминијумских делова, усложњавала је само располућена пластична дршка дезена меког ораховог дрвета, положена на сам крај крпе. Дршка која лако леже у малу женску руку.

Редослед делова брижљиво је пратио кораке расклапања, како би и вешти лаик, недуго по завршеном послу, могао да понови још незаборављене, у сећању свеже радње, обрнутим смером.

Седела је мирно и дубоко дисала концентришући се на план. Исклизавала јој је решеност, изнова ослобађајући позорницу за плес сила смиривања и равнотеже.

Полако је устала. Увукла се у најмекшу и најтишу од свих удобних црних преобука, кораке пригушила бешумним тркачким патикама и поново нанизала све раздвојене делове пиштоља у блиставо убојито јединство.

Гипким покретима највештијег ловца чији мирис измиче жртви, заобилазила је пуне улице, да јој околна живост не одузме решеност и бес које је оседлала и узјахала хитајући ка свом науму.

Концентрисала се на план.

Корак по корак, приближила се исходишту својих најболнијих замисли. Гледала је зелени сочни травњак и на њему већ утиснут одраз сцене која полако почиње да се одвија. Видела је свој прецизно испаљен метак како погађа, продире дубоко и кида споља невидљива савршена влакна људског ткива, из кога у снажном млазу истиче здрава црвена крв, и заједно са водоскоком ситних комада утробе пада по њеном лицу и телу.

Прска је и прља …

Меша се са ћелијама њене чисте коже, капље по њеном погледу, стеже јој мисли и заробљва ум. Нераскидивим каишевима опасује јој веру и празни скривене просторе животног полета …

Стала је и дуго плакала …

Два лица. Четири лица гледају се са четири пара очију. Некада јасно и са жељом, у сенкама огромног дрвећа безбројних излетишта по ободу великих градова, хватајући међувремена својих постојања, у сталном прелету између насилно подељених стварности. Некада замагљено љутњом, кријући погледе у окретима између компликованих ходника живљења. Два по два. Измењујући се. Кад једно погне поглед, и остали узмичу …

Два пара руку. Четири пара руку додирују се некада врело и узбуђено, сежући у чедну људску  блискост, некад грчевито, изхитрено, невољно, у тешко расплетив чвор спрегнуто. Два по два. Измењујући се. Кад једне руке устукну, и друге посустају …

Два тела. Четири тела обавијају се шапатима, на путу на коме све научено тоне у бескрајни, људском трајању неспознајни амбис осећаја, некада треперећи од свежине удахнутог задовоства, некад журећи исувише препознатљивим просторима. Два по два. Измењујући се. Кад се једно умори, и остали застају …

Два срца. Четири срца лупају јако, немоћна да надјачају уздахе што се непрестано уз јеку откидају. Уз јеку и капље крви које отичу у светски океан боли, где се сабира све улудо потрошено, изгубљено или украдено, да можда једном пронађе пут до оних који нису ни приметили да им нешто фали. Срца ударају. Два по два. Измењујући се. Кад се једно пригуши, и остала туку тише …

Две туге. Четири туге живе своје сакривене животе прождирући све светло и обојено у танком каталогу подстичућих страсти. Примирују кретње, замагљују планове, затиру очекивања, уништавају надања. Потапају сваки шарени торањ који дрско и тврдоглаво хита увис. Набадају ружне тупе предмете на стреле које би можда запарале небо. Четири туге обмотавају јаке, жилаве конопце око прозора који маме поглед у даљине. Две по две. Измењујући се. Кад једна остари, и друге се полако гасе …

Два хода. Четири хода крећу се паралелним и концентричним путањама, да се никада не сустигну. Одзвањају из близине, успоравају у прикрајцима и тихо настављају даље. Два по два. Измењујући се. Кад први кораци замукну у даљини, и остали нестају …

Моје. Моје руке у велики црни кофер пакују кутије различитих боја и величина, све од глатког чврстог картона. Кутије беспрекорно, попут идеалних коцки, лежу у меку пространу шупљину, градећи у њој блиставу фантастичну скулптуру. Јаркоцрвена, иако највећа, лако и неосетно пристаје на дно, губећи нешто од своје големости у сагласју са истоврсним пропорцијама кофера. До ње стаје тамнозелена, која прати дужину краће стране црвене, и успиње се пар сантиметара увис ка светлотравазеленој, још вишој, која у својој квадратној дубини може да сачува нешто нежно и осетљиво. Тамна кутија боје зреле вишње, својом дрском привлачношћу заробљава мој поглед, и чини остале, мање кутије једва приметним. Сребрна и златна, смирујући накит на узаврелим тоновима, тихо тону у непопуњене просторе претекле за њих. Две беле кутије посуте ситним туфницама, црвеним и ружичастим, израстају у посебну целину, весело се додирујући у горњем левом углу грађевине.

Твоја. Твоја кутија својом основом попуњава сав претекли простор, али је виша него што меки поклопац кофера може да поднесе. Савршена је. Својим сјајним црним површинама сваки пут ме изнова зачара када је додирнем рукама, решена да уклоним вишак који не могу, као свој пртљаг, даље да понесем. Прилазим и одустајем.

Њена и његова. Њена и његова кутија нису унутра. Стоје поред кофера издвојене. Позивају усаглашеношћу својих оштрих строгих перфектних ивица. Остављам их изван.

Наше. Наше време лако стаје у најмању златну кутију обгрљену већим јаркообојеним. По мало, капима истиче, некад спорим безгласним густоуљаним ходом, некад прегласно, убрзано налетима тешких вековних маса. И поред покушаја да видим да ли се наше време обнавља или неповратно губи у окукама у које замичемо, једино што ми претиче је немир неизвесности. 

Ваше. Ваше време се слободно креће по великој полупразној црвеној кутији  коју не може до краја да испуни. Полако, не журећи, шири своје разређене садржаје разупирући истањене, до невидљвости ослабљене нити по прошлости и садашњости, не успевајући да их развуче у будућност. Ако се и деси да понеки конац из прошлости досегне до сутра, одмах се откачи и бежи у неко од времена. Оскудно и никад разиграно, ваше време је ту.

Њихово. Њихово време још се кува у великом новом металном лонцу, чији поклопац ритмично поскакује и ослобађа облаке паре која се пење по високом плафону кухиње. Радознала да видим како ће изгледати, знатижељно удишем мирисна испарења и нагађам. На столу већ чека, за њега спремна, нова, потпуно провидна кутија. Крећем на пут. На силу затварам кофер из кога, кроз рупу на његовом меком лицу, провирује твоја сјајна црна кутија. Ипак је носим, стрепећи да је не изгубим пребрзо.

Увијам питу за моју баку. На две танке коре супеном кашиком равномерно наносим благо посољен фил од зрелог сремског сира и свежих јаја. Четири до пет пуних кашика размазујем по доњој ивици коре, пажљиво увијам прву јуфку, а онда је нежно спуштам у плех подмазан маслиновим уљем. Прву, другу, трећу, четврту, пету, док се сав простор не испуни меканим, правилнм бледожутим ваљцима. Преливам их са још једним размућеним јајетом у које уливам шољу слатког млека и мало соли, стављам у врелу рерну и печем. За моју баку.

Баке нема већ девет година. За мене је по разним угловима оставила мирисе, боје, звуке и уздахе које ја сабирам крећући се њеним стазама. Пажљиво смештам стопала у трагове њених малих ципела мога броја и откривам нове рецепте за измицање уобичајеном и очекиваном.

Разноврсне жуте букете размештам свуда по стану. Жуте лале јако кратко, док год их има у пролеће. Мимозе током зиме, без воде, да се што пре осуше и дуго ми боје сиве токове који некад покушају да оснаже. Жуто једноставно пољско цвеће током лета, мали градски пашњак кроз који газим не напуштајући обожавану врелину асфалта у који моје штикле тону.

На најкрупније ренде стружем накиселе јабуке у које додајем мало обичног и ванилин шећера, шаку сувог грожђа и ситно измрвљене орахе. Фил распоређујем по танким корама, завијам складне, правилне, миришљаве ролне и ређам у плех који пуним до краја. Печем их док лепо не порумене. За моју баку.

Мој стан ослобађам свега што није преко потребно и пуштам да великим освојеним пространством загосподари драгоцена лепота жељеног, измаштаног, ванвременског. Лепота пронађена у тренутцима откинутим од главног тока, коју му потом захвално враћам на дар. Предмете у којима је сачувано нешто бакино брижно размештам по кући, да би, кад се заплетем у опасне мреже мисли, могла срећно да се избавим.

Оштро зарезаном оловком на папиру исцртавам одећу коју желим да носим, а онда купујем комаде тканине која чека на мене притајена у продавници, вешто измичући погледима који не траже баш њих. Различите изузетне црне парчиће често удружујем са црвеним или интензивно зеленим. За њих проналазим дугмад, рајсфешлусе, поставе и конце који ће их најбоље оживети.

На благој ватри и мало маслиновог уља динстам посољене колутове празилука и крупне штапиће црвене меснате бабуре паприке док не омекшају и не превуку се златним сјајем. Охлађене их мешам са киселом павлаком и јајима, наносим на коре, умотавам, ређам у плех и печем. За моју баку.

У својим кретњама и траговима често остављам нешто боја, мириса, тонова и много речи. Помало их прикривам да их неко други пре времена не пронађе. За моју децу.

У праскозорје свечаног концерта, на коме ће разливена бујица тонова утећи у све  меандре новоотворене Тврђаве савремене уметности у виду масивне сиве заломљене стене на самом ушћу градских водотока, Маестро, већ потпуно спреман, у елегантном металноцрном фраку, последњи пут прегледа салу којом ће ускоро завладати његов Екстензивни гудачки оркестар.

На леву страну сигурно ступају, небројено пута изабране предводнице свих гудача, прве виолине, које ће ускоро опет, охоло и олако, са дозом презира који не гради склад и савршенство, повести Маестрове, из утробе порођене, музичке слапове. До њих стају друге виолине, таленти заувек пригушеног полета, истеклог у непрекидној пратњи водећих. За њима виоле, снажни извори топлијих тонова, неправедно прикривене прејаким виолинским бљесковима. На десној страни, душа оркестра. Виолончела. Моћни и смирени, спремни да неприметно преводе меке затамњене токове од спорих изражајних до брзих акробатских. Готови да, не губећи усредсређеност непотребним отицајима, воде и сабирају Маестрова неочекивана музичка обрушавања. На самом крају контрабаси. Своји. Пулс оркестра, његов темељ и веза са свеукупним музичким простором.

Маестро се клања у мрак утиснутој публици и окреће оркестру. Шаље кратки нехајни знак виолинама, са прелетом љутње погледа виоле, које узнемирене обарају очи и гледају неприметне металне прстенове којима су њихове леве ноге причвршћене уз столице, осмехује се са поверењем челима и басовима.

Вечерас Маестро, по први пут, представља публици нови инструмент којим још једном покушава да растегне већ отиснуте границе изражајности својих гудача. Људски крик. Његово извођење поверава виолама, увек спремним на искорак ка друштву посвећених. За крик не постоји нотни запис. Када се виоле, зачаране и поведене кристално прозрачним звуцима виолина, придруже мелодији која није њихова, шиљак на прстеновима око њихових ногу ће се забости у танке осетљиве прегибе између стопала и листова. Крик који ће поломити паралелни склад велике свечане сале треба да буде гласан и резак, испуњен ужасом, очајем и неумитношћу, одаслат да запара заобљене вртлоге гудача и пресече их тачно кроз центар, остављајући утисак случајног низа неуређених поремећаја.

Маестро незнатно успорава увертиру и сабира се. Умирујуће царство виолончела размазује најширом меком сликарском четком, да би ускоро могао цело да згужва у лаку папирну куглу која стаје у малу женску руку. Размазује замућене заводљиве тонове и сам недовољно сигуран у ритам дисања публике коју ослушкује делом своје пажње.

Виолине преузимају мелодију. Изненадни застанак и ишчекивање прелива се са Маестра на све гледаоце који несвесно пригушују своја животна звучања и ослушкују вишегласна бојења нотних сплетова. Са лакоћом и новоосвојеним жаром, виолине лете захтевним пасажима, успињу се до вртоглавих чистих висина, и тренутно пропадају у мисаоне дубине, док Маестро, са једваприметним олакшањем слуша удвојени, мало топлији тон.

Оштри крици ужаса сасецају склад етра свечане сале и мењају музику допуњавајући је до зачудних звучања. Уместо препознатљивих арија салом се шири фантастична музика живота, застрашујуће истинита. Паралише и покреће, сажима и расипа, осмишљава и затрпава стазу наших кретања. Блистав и обасјан Маестро се окреће публици из које одзвањају небројени крици сабирајући се са вапајима виола и диригује својим све већим оркестром.

Полазим у разгледање невеликог млечнобелог острва које својим оштрим каменим шпицевима цепа уједначено небеско плаветнило, a широком стабилном основом урања у индигоплаве таласе једног од узаврелих светских мора.

Данас таласи тише запљускују глатку чистобелу обалу над којом споро надлећу јата морских птица и својим гласовима допуњују једвачујну умирујућу песму која у сан уљујкује у поноћ заспале становнике острва. Недеља је. Дан када се острвљани не буде. Када спавају и сањају.  Дан поклоњен за улоге које прижељкују и у које уснули ступају.

Шетам тихом морском обалом  и посматрам насмешена лица заспалих у некој случајној кретњи, тела пријатно опуштених у жељеним слатким снивањима у којима немогуће претиче могуће. Посматрам покрете њихових обасјаних лица.

Босим ногама газим по топлим каменим плочама које ми греју табана и доливају капи милине по призору који се предамном отвара. Недељно подне на главном градском тргу. Уснули становници заустављени  у неизбежном предаху и немом прегруписавању. Усред важне мисли, пре значајног погледа, на таласу полета, у замаху радости …

На великој изложби уснулих ликова, поред задовољно предатих сну, уочавам и друга различита расположења. Изненађење, бес, журбу, нервозу, кајање …

Све топлије камене плоче по којима газим нагоне ме на све бржи ход који  потом прелази у лагани трк. 

Што сам ближе врху острва, све ређе пролазим кроз осмехе задовољства. Различите окамењене гримасе полако се мењају до гротескних изобличења.

При врху страх. Страх да неће стићи. Страх пропетих у трку ка највишој тачки острва где стоји мала, никад употребљена летилица. Стоји и чека најбржег у решености да се отисне са Острва недељних снивања.

Низ заспалих тркача води скоро до самог врха, и оставља слободан тек мали плато око самог возила, које потпуно ново, сунчевим зрацима преливено, блиста дремајући у прозрачном недељном дану.

Последњим искрама будности улећем у кабину и снажно притискам велико зелено дугме које се издваја на беспрекорној сребрној љуски. Смирена уживам у брзом узлетању које ме усхићује и свежим удисајима који полако бистре мој ум.

У мислима милујем најдража велика стопала, једина довољно моћна да, кад станем на њих, промене мој ритам и ход, и нежно, скоро неприметно униште све моје планове. Планове изложене на видним отвореним просторима заједно са оним брижљиво чуваним у дубоким пећинама мога сећања. Измакну моје најдубље ослонце којима се свако јутро наоружавам да храбро закорачим у још један след дневних откуцаја. Стајем на њих урањајући у све дубље слојеве безусловног поверења и предатости.

Пуштам руке да се изгубе у великим топлим шакама које осећам као своје. Утискујем у њих знамења своје појединачности радосно опуштена у пасивном слеђењу.

*   *   *

Пењем се на тамносиви камени блок над којим дувају хладни ветрови мојих колебања. Голим рукама тражим место где се скривају праменови кратке густе проседе косе и оштрим алатом их проналазим. Склањам велове са очију које ме гледају, љуске забринутости са чела које се разведрава, мир са усана које желим да додирнем. Пажљиво откривам широки правилни нос у првом удисају и ушне шкољке спремне да ме чују.

Настављам откопавање чистећи снажни врат у благом заокрету и спуштам до извајаних мишића рамена, груди и руку. Фином тканином враћам сјај благо извијеним луковима и закошењима, изненадним усецима и наговештеним проширењима. Чудим се својој жељи да осетим њихову снагу све до границе бола.

Осетљивим врховима прстију лагано уклањам заостало ситно камење из прегиба набреклих симетричних правоугаоних плоча стомачних мишића и благо их гурам надоле, низ раван троугао доњег стомака и развијену мушкост.

Са масивних леђа руком отресам камену прашину и пуштам је да се котрља низ две једнако исклесане седаоне полулопте као низ велики тобоган.

Низ готову, из камена избављену фигуру, клизе танки потоци живе воде. Квасе јој косу, плаве чело, па скрећу заобилазећи очи које благо трепере. Поново се сустичу изнад усана које почињу да говоре. Гранају се преко широке браде, и купају тело са кога спирају последње трагове неживљења. Плаве дугачке витке ноге и утичу између ножних прстију које препознајем.

Покушавам да станем на велика моћна стопала и пустим их да промене мој ритам и ход, и нежно, скоро неприметно униште све моје планове.

Кроз вековни одјек огромног каменог хола Врховног државног суда одзвањају нечији ужурбани кораци.

Неугледни мушкарац средњих година, немарно и неуредно обучен у сиво одело сломљеног облика и погрешно закопчану некад белу кошуљу, хита ка Главној судници, чврсто стежући каиш препуне дотрајале црне торбе несигурно причвршћене одавно превазиђеним трапезним металним затварачем. Торба је толико пуна да изгледа као да ће сваког часа да се отвори, a чини се и да једва приметно поиграва скривајући у себи нешто што нерадо мирује.

Човек је већ јако уморан па застаје и прибира се, али му поглед на сат муњевито враћа грч неспокоја на дубоким борама избраздано чело и убризгава нови талас полета који га носи ка великим затвореним вратима.

Изненадно прегласно отварање Главне суднице притиснуте масивним дрвеним клупама прекида мук давнашње језе правичности, истекле из тананости и неухватљивости прецизног језичка кривице, која одувек влада овом просторијом. Тешко дишући и снажно везујући све присутне погледе за себе, човек клизи линијом сукобљености између прецизно раздељене публике. Промиче поред столова за којима седе главни актери, њихови адвокати и тужилац, да би пред црним силуетама судија са белим перикама и збуњеном поротом, уз уздах олакшања и прашњави тресак, испустио торбу на под.

На таласу промаје, надошлом из разјапљене старе торбе, вијоре се неми изрази лица присутних и мењају од безизраза кретњама бриге, љутње, страха, понижења, наде, храбрости, часности, неодлучности, изхитрености и стрпљења, мудрости и непромишљености … шуште и извијају се празни бели листови папира лагано се пунећи исписаним текстом … судија чисти грло и пушта уводну реч да потече његовим гласом … тужилац и адвокати изговарају следове елегантно заплетених мисли … публика бруји јаким осећањима преточеним у жубор речи … порота пулсира исказима запитаности тешко упреденим у одговоре и одлуке … жртва лије свој очај у застрашујући опис напада … окривљени са муком тражи језичке заклоне да засенчи страхотност свога чина …

Нико не примећује уморног сивог човека који седа на најближу клупу, брише зној са чела старом сашивеном марамицом какве одавно нико не користи и лагано у све споријим пребрисима нестаје …

…  док из старе, широм отворене торбе непресушно извиру бујице неких правих речи …

Кроз једини очувани витко извијени бели камени лук некада јаког средњевековног утврђења порушеног у недавним људским измештањима, интензивно плаветнило неба меша се са зеленим нијансама лишћа које својим кретњама прати пријатна подневна струјања. Гомиле светлих насумично расутих камених блокова допуњују жарећу сунчеву светлост враћајући јој нестварне одбљеске. Велике глатко обрађене равне површине исијавају као огледала и чине јасно видљивом неломљиву тишину која влада овим простором.

На једном од раздрманих несигурних зидова града хор од десетак претеклих сивих мршавих људи безизражајних заменљивих лица немо покреће уста у узалудном покушају да запева.

Низ озеленелу падину обраслу оштрим дивљим коровом који се провлачи кроз онемоћале темеље, упуштена приземља и поломљене потпорне стубове, нечујно пузе гуштери и змије уживајући у осунчаном, само за њих ослобођеном, бескрају. Низ узаврелу стрмину отиче живот гмижући ка некад важном речном пристаништу у подножју, сабласно празном и глувом. На плитком мутном дну леже већ дуго непокренути бродови опуштене грађе пењући се својим горњим делом увис изнад оскудне допола усахле воде.

Низ пусту падину безгласно се котрља ситно камење за стопалима хоровође који се ошамућено и полусвесно сурвава и проклизава ка замрлом пристаништу, с муком одржавајући равнотежу при сваком наредном кораку. При дну косине накратко застаје и брише замагљене прашњаве елипсе наочара. Дуго гледа ка пловилима и одабира уски речни чамац плитког газа, који се једини још одржава на преосталој ниској води.

Јунак моје приче, хоровођа, плови поред некад чудесног Новог града, сада надреалног бетонског споменика људског нестајања. Велике изломљене форме на безбојној пустоши подижу бране са његовог погледа и пуштају поток немих суза да потече из предуго сувих очију.

Прљавим рукама брише већ умрљано лице док одлучно одмиче ка свом циљу и посматра, на појединим растресеним зидовима, малу групу мршавих сивих људи безизражајних заменљивих лица у узалудном покушају да запева.

Око чамца који тече са реком призор се устаљује. На обе обале пружа се непрегледни светли прашњави камењар на коме се тек понегде назиру трагови браон и зелене боје.

Он може да одахне и кратко се одмори од прејаких осећања која већ дуго покушава да заузда и спрегне у лудачку неузмичућу храброст човека који нема избора. Зна да ушће реке и циљ његовог путовања нису далеко. Времена има таман толико да се прибере а не опусти у предугом чекању.

Погледом пребира по светлосивој околини у потрази за дрвеном колибом старог мудраца који ће му, уз дуго чувану тајну, поверити и моћно оружје за окршај коме ће се сав предати. Из малог чамца препуштеног воденим струјама, на обалу излази Јунак моје приче, сабран и потпуно миран. Још једном, ширећи најдубљу тугу око себе, погледом упија остатке свог света и улази у велику мрачну пећину да из дугог заточеништва ослободи људски ПОЗИВ УПОМОЋ.

Воз који чека Ана Карењина на једном од перона московске железничке станице јури непрегледним снежним пространством ненарушене белине. Иза тамног стакла управљачке кабине невидљиви машиновођа виртуозно управља возилом опасно га надносећи над провалију сигурности. Локомотива вуче само један вагон.

На првој станици улази гипка ситна жена у најмекшој и најтишој од свих удобних црних преобука, корака пригушених бешумним тркачким патикама, погледа замагљеног густим капљама које се по њој још сливају, мисли заробљених већ учињеним, вере спрегнуте и посустале. Неприродно смирена и тиха седа на предње седиште.

На другој пар. Стално на опрезу, чувајући једно друго од нових рањавања, крије погледе којима претражује све просторе вагона. Бојажљивим кретњама увлачи се на места у последњем реду засенчена полумраком и негде у дубини хвата за руке.

На трећој станици улази витка елегантна жена у дугачком црном капуту. У руци стиска дршку лаког алуминијумског кофера на чијој предњој страни кроз ружну велику рупу провирује блистава црна кутија. Лако и сигурно прилази једном од седишта у средини и седа, често гледајући да ли је сјајна црна кутија још увек уз њу. 

На четвртој станици, прескачући степенике, у вагон улеће ситна кратко подшишана жена у црним фармеркама, црвенозеленој кошуљи и великој тамноцрвеној кецељи заборављеној око врата. Из шарене платнене торбе нехајно забачене преко њеног рамена шире се чаробни мириси свежих пита са сиром и јабукама. Весело се спушта на седиште иза даме у црном капуту и смеши дивним осмехом мирисa ванилин-шећера.

На петој поносно и за нијансу прегласно, на самој шармантној граници самољубља, још увек у елегантном металноцрном фраку, ступа Маестро, седа у средину вагона насупрот двема дамама и поздравља уз благи наклон све путнике понаособ.

На шестој станици босе, од мора још мокре, ноге жене у црној краткој летњој хаљини стварају барицу на самом улазу у вагон, коју она полузачуђено полузадовољно посматра док скида пилотску капу и руком пролази кроз оштре праменове густе слепљене косе. Седа иза две већ пристигле жене, сусреће Маестров поглед и осмехује му се.

На седмој улази пар. Брза танка занимљива жена држи за руку изразито крупног згодног мушкарца који мами погледе свих присутних дама. Прилазе једном од предњих седишта на које се он први спушта и прихвата њено мало лако тело у своје крило, где се спајају у јединствену сливену фигуру погледа поклоњених само једно другом.

На осмој, неугледни мушкарац средњих година, немарно и неуредно обучен у сиво одело сломљеног облика и погрешно закопчану некад белу кошуљу, брише зној са чела старом сашивеном марамицом какве одавно нико не користи и ужурбано хита ка једном од слободних места позади. Задихан седа а онда гледа по вагону и љубазно поздравља сапутнике.

На деветој, последњој станици, у вагон се полако пење млад мршав у сиво прашњаво одело утиснут човек, застаје да обрише замућене елипсе наочара и открива јасан сигуран надом испуњен поглед. Седа до Маестра и радо узвраћа поздравима осталих. А воз који чека Ана Карењина на једном од перона московске железничке станице и даље јури непрегледним снежним пространством ненарушене белине док га невидљиви машиновођа опасно надноси над провалију сигурности.