Кратки приручник за личну употребу Татјана Стевановић 2011

Продорни врисак ломи мир стерилно беле, омање је­динице интензивне неге Градског клиничког центра, у којој снажни мушкарац средњих година израња из вишемесечног сна. Његови очни капци дрхте под на­ле­ти­ма јаке подневне светлости и безумног страха да га упорни таласи поспаности не врате у своје ду­би­не. Покушава да помери дуго скамењене удове пре­плављене болом и пушта грч патње да му разори лице.

У очајничким напорима да се придигне, поглед му плови по непознатој соби заборављеног света, тражећи осећаје који би се издвојили и под­стакли плиме препознавања да продру у канале ње­го­вог потпуно усахлог памћења. Различите слике, зву­ци и мириси граде утиске који нави­ру из под­свес­ти и сви се заустављају на различитим нивоима, ду­бо­ко пре извора сећања, у мраку непрегледних мо­гућ­ности.

Не престаје да се тресе од језе тајанственог бес­краја, на чијој обали збуњен ослушкује и чека бро­дове који не прилазе.

Осмех медицинске сестре, која на кратко ула­зи у собу и одлази да обавести лекаре о његовом бу­ђењу, не подстиче топле гејзире у његовој утроби. Једва дочекује разговор, али осим општих места о саобраћајној несрећи, несталим документима и униш­те­ној елегантној одећи савременог пословног чове­ка, ништа се не издваја посебношћу.

Препушта се дугом једноличном чекању из­ме­ђу честих посета лекара и психолога, који поку­ша­вају да га врате у изграђене канале људских токо­ва.

Равнодушно примећује да се почетни ужас, ко­ји га је ледио, споро и постепено повлачи пред оту­пе­лошћу која га својим сивим масама све више оба­вија.

Предвиђеног дана закорачи на врели асфалт вели­ког града и умеша се у галерију ликова једне од нај­прометнијих улица. Надахнут могућношћу за коју је одлучио да се ухвати, лако мења свој ход, мимику и појаву, и постаје човек неодређеног порекла, обра­зо­вања и занимања, без породице и пријатеља, невид­љивих жеља и осећања, који се ликом уклапа у мнош­тво, увек стојећи по страни.

Из скупе продавнице мушке одеће излази у ме­ком црном сакоу, црним панталонама и најтамније сивој кошуљи. Чита адресу са више пута пресавијене це­дуље, коју затим пали високим пламеном свог упа­љача и чека да цела изгори.

Следи план. План брижљиво запамћен у загр­ља­ју једне од масивних црвених стилских фотеља старе, зеленилом прикривене енглеске виле, а потом спаљен на тан­ком високом пламену упаљача.

У једној од побочних улица централне пешачке зоне запљускује га женски глас који узвикује име које му се чини познато. Боја тога гласа слива се око њега, издвојена од свих осталих пристижућих то­но­­ва и купа га леденим знојем. 

Иако женин профил само летимично угледа у јед­ва приметном окрету главе на страну са које дотиче позив, њен лик проналази и покреће бујице не­прозирних маса из најдубљих закључаних слојева ка добро чуваној капији свесности.

На трен жмури, боји се и јако жели да страшни чу­вари заборава буду моћни и немилосрдни и  одбране га.

Жури и утапа се у најбучнији брзоток непоз­на­тих шетача, док из далека, за све остале пролазнике нечујно, и даље допире име које га збуњује.

Све даље од извора немира, у човеку надолази усхићење случајним продором у велики празан прос­тор, без ограничења и задатости. Радост због нес­тан­ка свих дугих конопаца, наружених тешким дебе­лим чворовима које је годинама за собом повлачио.

Учвршћен спознајом да је све пролазно и про­менљиво, отискује се ка далеким неистраженим кра­је­вима.

И даље следи план спаљен на танком високом пламену упаљача и укрцава се на брод. Брод који може да плови по води, ваздуху, или кроз време, го­тов да у себе прими најразличитије пустолове, чији оте­жали џепови, препуни новца и слободног времена, звец­кају у ходу.

На палуби, увек по страни, посматра лица која га забљескују у пролазу, свако занимљиво а прете­рано. Покушава да их разврста у матрицу коју је не­давно примио на дар.

Ведрог ранојесењег, петог дана пловидбе, нег­де у средишту северне земљине полулопте, брод пресеца широке тамноплаве запењене таласе и хита ка северу, на исток или запад, ка луци чије име звучи далеко и туђе.

По јези која га прожима, предосећа да је муш­карац чије лице памти са фотографије спаљене на тан­ком високом пламену упаљача, ту, близу. И заиста, ничим посебан, спортски обучен човек његових го­ди­на, већ стоји пред њим, пали цигарету његовим упаљачем и застаје у размени спонтаних, пријатних реченица. Ужаснут, жели да устукне, сачува разда­љину и непознавање, и почупа све клице утисака и осећаја које опасно почињу да оживљавају у њего­вој потпуно испражњеној души.

Проводи дивно вече, спрегнуто просторним и вре­мен­ским бранама, у мушком разговору пуном препознавања, ледећи своје срце, да не би приметио да би овог човека могао да воли и зове својим пријатељем. Истаче тему за темом, до пос­лед­њег пића у незнанчевој кабини, где се са му­ком зауставља и у погодном часу, у чашу до своје, истреса бели отровни прах.

Скамењен, посматра ослабљена струјања ваз­духа око усана које изговарају све сувље мисли, изобличено лице и запрепашћен поглед подарен њему. За сећање, заувек.

Одлази у своју кабину. Дрхти у грозници нај­дубљег неодсањаног сна, све до јутра у које уплов­љава смирен и окрепљен.

Шестог дана пловидбе Сунце несмањеном жестином исијава на брод илузију ненарушивог склада разасутог по Свемиру. Човек стоји на палуби и са тамноплаве морске пучине удише омамљујуће мири­се заборава и нарастајућег полета.

Пристаје у луку чије име звучи далеко и туђе, али га њени обриси непогрешиво подсећају на луку поласка. Са осмехом открива да су имена оба гра­да смештена у исту реч – читану у супротним сме­ровима. Ободрен новоосвојеном дубином разумевања ступа на покретне металне степенице, које га уз јаку шкрипу спуштају на обалу.

На путу ка старој енглеској вили, у којој ће у за­гр­ља­ју масивне црвене стилске фотеље брижљиво за­пам­тити, а потом на танком високом пламену упа­љача спалити наставак плана, изненада застаје.

Види жену коју одувек зна, која му се смеши, изговара речи које као саливене пријањају на његове нај­дубље мисли, и додирима испуњава све болне пу­котине његовог тела. Жену коју је неко створио за њега.

И она га препознаје. Неког прадавно свог.

Стеже је најтоплијим вечним загрљајима, обух­вата свим својим фантастичним жељама, али не може да одговори на њена питања. Не може да каже ништа о себи. Чак ни то да јако жели да она остане. Само ћути.

Страшно је збуњује. Није сигурна да ли је ис­ти­нитије оно прво, исконско, или ова надолазећа ледена ти­шина.

Не задржава је и она одлази гушећи се у ужасу језиве празнине која остаје да зјапи у њеној утроби.

Одлази и плаче увек кад остане сама.

Он се враћа свом путу ка старој ен­глес­кој вили и наставку плана, и само понекад осећа да је нешто важно узгубио, али не зна тачно шта.

Уместо уобичајене посете вили, у салону га че­кају три особе озбиљних лица, са чијих усана отичу нео­чекивано збуњујуће речи…

… неко у болници се распитује за њега…

… неко њему близак…

… најближи…

… не, нису му још ништа рекли, али сада знају о његовом претходном животу…

… имају начина да га ослободе и врате где је био…

… не, никако…

… не жели…

… много тога се десило…

… испречило…

Дрхти и зноји се, јако се плаши да му не ис­клизне овај умирујући бескрај у којем нема пог­ле­да који га милују, прате, процењују, због њега ту­гују…

… жели да настави са задатком, и да они кажу том…

… том блиском, да више није жив…

… може још мало да размисли, до сутра…

… њима су потребни само људи без прошлости, бу­дућ­ности, топлих размена…

… зна и сад, одмах…

… жели и даље да ради на задатку…

Повлаче се у другу собу, да размисле пре­ду­гих десетак минута, које он убрзава присећањем на све оно што је током првог боравка у вили, у за­грљају масивне црвене стилске фотеље, о себи запам­тио. Осећа да је немерљиво далеко од свих својих лица, прошлих и садашњег.

… у реду, нека буде како жели…

… ако је тако одлучио прихватају, али о томе више неће разговарати…

У таласу олакшања који га целог плави, осећа да све реке његовог живота утичу у овај мирни залив, где још једном чита, памти и на танком високом пламену упаљача спаљује наставак плана.

У кафеу једнос­тавних сивих линија, чији огромни светли прозори увиру у глатки беспрекорно чисти под, чека мушкар­ца којег памти са слике спаљене на танком високом пламе­ну упаљача.

Једва успева да обузда немирне мисли и уп­лете их у кроткије снопове, који се убрзо потом кри­ве, расплићу, осипају и губе заједно са данас непо­корном пажњом.

Зебња и осећај потпуне изложености враћају из заборава рањивост за коју је мислио да је за­трпана ду­боко под слојевима леда.

Погледа прираслог за широм отворена улазна вра­та, покушава да се врати у просторе потпуне саб­раности, којима се кратко време кретао.

Док мисли све спорије струје, постаје свес­тан да је протекло много више времена него што је пред­виђено. Лагано прибира расуту пажњу и погле­дом пре­тражује кафе тражећи било какав знак, док ко­нач­но не угледа лице познатије од осталих.

На сто, поред шоље са допола попијеном ка­фом, лагано спушта руку којом је до пре пар трену­та­ка у џепу стезао мали закочени пиштољ. Опушта строге мишиће лица и мирно управља поглед ка месту одакле ће ускоро долетети метак и одвести га тунели­ма стерилне белине, све до следећег заборава.

У тихој улици ширег градског центра… малој по­родичној кући удаљеној неколико капија од гласни­јег трга… делу куће претеклом од бројних продаја за­гушеном бираним старим предметима, који би склад­но красили много већи простор… двема брижљиво сачуваним стилским фотељама…

… две старије жене… мајка и ћерка… седа вит­ка усправна госпођа, чије слабости и нерасполо­же­ња остају сакривени од нас… и необична пунија жена осо­бе­ног стила… набрекла од речи… речи које имају смис­ла… теку складно, али превише набујало, жељне неког пространог ушћа…

… рукама… једна насупрот другој… у стал­ном двогласју…  размимоилажењу… уплићу нежне ме­талне рамове које ће сакрити, беспрекорно обави­ти, прекрити…

… финим танким тканинама разних, не пре­там­них, боја… глатко затегнутим… или одмереним једнаким таласима преливеним… преко правилног жи­ча­ног костура.

Четири руке ритмично, устаљено, монотоно пле­шу… две насупрот двема… у сталном неразу­ме­ва­њу… тешко натегнутим одлукама које осцилују, пул­сирају, мењају страну…

… бирају, одвијају, меким јагодицама прстију милују… разупиру,  упоређују… мисле, разговара­ју… одлучују… старија допушта млађој да пресуди… ужива у важности коју је начас освојила… смеши се заверенички неприметно и она срећна…

… грле сјајне глатке украсне ваљке… ређају их… чекају наручиоце… њихове похвале одобрава­ња… жеље да уске украсне траке залепљене по ивицама, урамљују, рубе истичу… подвлаче сјај старих постоља засенчених новим одорама.

Четири спретне, нежне, уходане женске руке подижу готове украсе… додирују их са свих страна… прегледају споља, изнутра… проверавају чврстину и затегнутост… говоре са својим чедима пре но што их заувек поздраве… памте их…

… предају их онима који их желе… жудно ишче­ку­ју… виде у својим просторима, животима… ниједне друге… носе узбуђеним рукама до јаких, чистих, бљештавих сијалица, чије ће светло, снагу, бес, раскош, сливати, умиривати, припитомљавати…

Из дуге непрекинуте споре колоне кишом по­су­тих аутомобила, једног засенченог јесењег пре­поднева, опекла ме је врелина блиставог осмеха не­ког кога одувек знам. Спржила је моје испланиране дневне кретње у фини уједначени пепео, који сам спремно и задо­вољно раздувала по уличном асфалту.

Узвратила сам осмехом и спустила се на се­диш­те малог сребрног аудија, кроз чију кабину су промицале искре поверења које ме је обузимало, док сам пажљиво слушала причу о тајанственим свет­лећим предметима коју сам недавно, у пролазу, већ чула, и одмах с неверицом одбацила. Опуштала сам се не скидајући поглед са жуте лам­пице на управљачкој табли аутомобила која је трепе­рила, док не схватих да више не желим да изговорим питање које је тињало на мојим уснама: ЗАШТО ЈА?

Неочекивано Сунце је у нашу подневну кафу унело дах нестварности и временске и просторне не­одређености, са чијом надолазећом плимом је на­рас­тала и моја неустрашива радозналост. Испуњена уз­будљивим новоосвојеним осећајем свемоћи пове­ла сам свог пријатеља да на кратко сврати у мој стан како бих му показала нешто што ме није пуштало од почетка његове приче.

Док смо се приближавали умирујуће меким фотељама ухватила сам његов поглед који је одмах склизнуо на право место, у благом луку га обишао и вратио се мени.

Речима заобљеним и блиставим пунили смо собу, смештали их у углове који су дуго остајали неиспуњени, тражили разређенија подручја да у њих угурамо нове мисли које су надолазиле. Застајали смо да у облацима изговореног направимо мало склада и отвореног простора у који смо спремно изручивали све осетљивије садржаје. Тек када смо видели да ни једну малу дигресију немамо више где да ставимо, заћутали смо.

Устао је да пође, али је брзо застао и спустио се на колена пажљиво додирујући старо дуго чувано месингано постоље над којим је нови абажур сјајне бакарне боје укроћене двема танким црним тракама усмеравао јаку грејућу светлост на његове велике правилне шаке.

Насмејао ми се осмехом који је остао да блиста међу ројевима наших заплетених речи и поздравио ме. На кратко.

Усред ноћи пробудило ме је бљештање мноштва сазвежђа светлећих речи које смо предходног дана изговорили.  Речи су трепериле око мога кревета као стотине блиставих очију и својим звучањем ме подсећале на причу о којој још нисам знала шта да мислим.

У ноћној тишини чудно обасјане собе видела сам свога пријатеља како ме позива да кренем кријући свој немир и запитаност, не бисмо ли обоје освојили одважност и разумевање који су нам измицали.

Прегласна шкрипа кочница на улици и свађа која је уследила, привукла ме је прозору под којим је у млазу јаких фарова средовечни мушкарац викао и замахивао рукама, док је светло на новом белом мотору јењавало у даљини.

Са завереничким осећајем задовољства због бега моторциклисте вратила сам се у кревет, и тек тада разазнала да се звук у соби здружио у хор који је понављао:

– Пронађи их све! Пронађи их све! Пронађи их све …

Грло ми се стегло од тежине која се свалила на мене и подсетила ме на осећање које ме је дуго плашило. Паралишући умор терао ми је сузе на очи.

Опет ће бити исто. Знала сам.

Већ сам познавала велику црну хоботницу непребројних пипака, које су људи око мене хватали, стављали на моје тело и из мене истакали животну радост и енергију, остављајући ме да се после тога дуго обнављам сама у мраку. До следећег пута.

Позната језа прострујала је мојим мислима и у њих утиснула слику мог данашњег саговорника коју сам понела у сан.

Посматрала сам га у сну.

Висок и крупан, лаганих одмерених кретњи, сталоженог промишљеног говора очишћеног сувишних речи, доброг расположења без излива егзалтације, обузданих узнемирења.

Скупљала сам његове осмехе којима се трудио да прикрије изненађење и ретке погледе збуњености који су му бежали, и помагала му у превиђању малих колебања које је брзо смиривао.

Видела сам га како стоји поред језиве црне хоботнице и погледом пробада све оне који посегну за њеним пипцима, приђу ми, а онда застану и одустану опечени врелином невидљивих пламенова његовог беса.

Потпуно умирена, и у сну свесна да сањам, желела сам што дуже да се грејем на замишљеној топлоти његове заштите. Бар до јутра.

Тишину мојих јутарњих кретњи запарао је звук мобилног телефона:

– Видео сам те ноћас на прозору. Када могу да дођем? М

Иако још неспремна да изађем из меке тамносиве исцељујуће самоће, потврдно сам одговорила.

У договорено време, погледала сам кроз прозор и видела руку која ми маше и позива ме да сиђем и придружим му се на задњем седишту сјајног белог мотора који сам одмах препознала.

Узнемирујућа светла градског центра полако су се смиривала ка периферији, а потом слила у контуре аутопута који је грабио у даљину. Са обе наше стране, из потпуног мрака, немоћно су светлуцале ретке расуте полунапуштене куће. Све гушћа тама, као нека тешка зима свалила ми се на леђа покушавајући да ме следи. 

Жмурећи шћућурена иза његових леђа осетила сам да мотор полако успорава и скреће на споредни земљани пут којим се тешко иде. Отворила сам очи и угледала неугледну сеоску кућу чији је прозор бљештао златном светлошћу.

Пешке смо кренули ка улазу када сам пред вратима спазила познато црно обличје како се мешкољи и прелама давно украдене туђе немирне зраке. Стала сам.

Осећала сам да ми кроз стопала снага отиче у земљане провалије из којих више не може да се прикупи и употреби. Стајала сам бојећи се да ћу сваког часа да паднем, кад сам осетила његову руку на својој:

– Дођи, помози ми. Пуно их је.

Пошла сам за њим потпуно пустом стазом и закорачила у трошну кућу у којој су десетине старих стилских лампи украшених новим сјајним абажурима исијавале сабрану силину и пуштале је даље, кроз прозор, у свет.

Додао ми је једну, другу је узео сам, и повео ме до аутомобила, који сам лако познала.

Пажљиво смо их ређали на задње седиште, веће па средње па најмање, брижно намештали, исправљали им постоља,  … заплитали рукама, миловали погледима, … и на паркету моје велике собе, заједно са бакином месинганом, укључили.

Златни бљескови обгрлили су облаке наших речи и осмеха здружених у хор који је понављао: 

– Пронашли сте их. Пронашли сте их. Пронашли …

Када се ујутру пробудио, ја сам већ седела и потоком безгласних суза преламала светлосне снопове уплетене око мене.

Загрлио ме јако, дуго и страшно удобно.

– Позваћеш ме чим … ?

– Чим … – потврдила сам.

Удар затворених улазних врата узбуркао је мирни ток мога плача и скренуо га у дубоке вирове јецаја којима сам се предала, док сам с’ неверицом слушала златне хорове речи и осмеха који су ме полако грејали и шапутали ми:

– Чим будеш могла. Чим будеш могла. Чим …