Неистините приче Татјана Стевановић 2011

За ововечерњу свечаност, госпођица Петровић се определила за хаљину у златно бакарним преливима неодређеног стила, који се колебао између раскошно барокног и космичко футуристичког. Хаљину маштовито скројену, тајанствених спојева и преклопа и недокучивих линија, допуниће масивном примитивном бакарном огрлицом и наруквицама, намерно недовољно обрађеним. На појединим тањим местима и на дехолтеу, назираће се потпуно црни свилени доњи веш и фине танке црне чарапе. Ципеле ће бити црне, са високом, пунијом петом, од танке, помало длакаве коњске коже, ташница црна, сатенска са бакарним ланцем и копчом.

Погледала је списак гостију и незаинтересовано се осмехнула.

Однеће поклон, ни скуп ни луксузан, већ са стилом. Уградиће у њега део своје појавности и ововечерње харизме. 

Најбоље да то буде цвеће! Букет који ће се стапати са њеном појавом и проистицати из њене личности, у бојама тек допола пожутелог лишћа.

Брзо се обукла у своју дневно елегантну црну комбинацију, и пошла у обилазак омиљених цвећара. Ништа је није привукло. Кретала се међу препуним вазама спремна да одмах препозна почетну инспирацију коју би неки цвет изазвао, али се то није догодило. Вртела се и опет враћала, поново загледала места од којих је већ одустала, кад је једна саксија тамно зеленог дебелог масног лишћа подсетила на букете које је њена бака брала на Калимегдану. Никад цвеће. Само тамно зелено лишће, пожутело, поцрвенело, позлаћено и превучено бакарним сјајем.

Оставила је продавнице цвећа и пожурила ка улазу у Калимегдан код Француске амбасаде. Одахнула је. Иако проређено и поткресано, жбуње је стајало ту. Почела је са муком да кида жилаве гране које су се опирале, и да прави букет из свог детињства. Превелики, сочан и таман, као што ће она изгледати вечерас. Мучила се са последњом граном, већ замишљајући комад обичног канапа као довољан спој и украс.

Промицала је кроз спокој јесење вечери, журила поред омађијаних пролазника, остављајући свој траг на улици и на лицима људи, и улетела у свој стан. Обукла се брзо, погледала у огледало и посегнула за парфемом Далиманија. Он ће свим чулима додати ноту ароме, која се неће прелити.

Лаким, сигурним и веселим кораком дошетала се на заказано место.

Забава је већ почела. Ушла је, поклонила букет домаћинима и погледала шаренило око себе. Колико људи, толико различитости, а она на свом врхунцу када све може, и то зна. Када осећа да је живот довео до овог савршеног тренутка спознаје да је задовољна собом.

Пошла је лагано ка једној од соба поздрављајући се са гостима, када је први пут прожео давно заборављени осећај. Нека лагана зебња и нелагода појавиле су се на месту пређашњег мира. У почетку није знала одакле то. Посматрала је људе око себе, а онда га је приметила.

И одмах је знала.

Све је било узлуд. Она у овом савршеном моменту неће трајати, јер неће одолети. Све је јасно видела, површан шарм, изузетну, али јалову интелигенцију, дечију осећајност и деструктивну машту. Али је знала да је готова.

Окренула се ка излазним вратима са жељом да побегне и пронађе неког са ким ће заједно да буде све боља, са ким ће да размени и подели лепоту целовитих личности, радосно протицње. Знала је да време истиче и да јој се везују руке, и нека велика сува туга је обузела. Осетила је све сузе које неће моћи да исплаче, а које ће навирати, и враћати се.

Знала је да ће он брзо покидати фину мрежу њене духовности, паучину самодовољности, седефасте обрисе ауре коју је ширила. И оставиће је да покуша да све то повеже, теже и са мање успеха него сад.

На моменат је стајала неодлучна, а онда се вратила. Поред себе је зачула гласове домаћина који су хвалили њен букет, сетила се своје баке, и храбро, али сетно, кренула ка својој судбини.

Грозничаво је завршавао презентацију.

Времена је увек мање него што би он желео.

Маштао је да једном заврши планирани рад пар дана раније, одахне, и да га онда, без журбе, ишчитава, пегла, заобљује и приближава свом замишљеном идеалу. Тих пар дана, он би од готове целине вајао складно и хармонично савршенство, задовољан собом, и подстакнут предстојећом благом завишћу колега и очараношћу колегиница.

Али, то се досад није десило. Увек је све завршавао таман на време да се спакује, размисли о гардероби, која мора да буде класична, али са обавезним смелим нотама, и о својој појавности, која ће се ломити између лажно скромне и отворено самоуверене.

Сада је још радио. Био је у оном незавидном расположењу када се са утиска да је скоро готово, поново тоне у несигурност у сопствени концепт. Радио је све брже, а текст на екрану му се све мање допадао.

Стао је и загледао се у наслов. Нешто у том наслову га је бунило, и вукло даље од садржине стручног текста. Нека нота уметничке произвољности и фантазије отворила му је још један могући приступ његовом раду.

Погледао је поново слајдове, и преслушао звучне ефекте замишљене да истакну целине различитих нивоа важности. Пажљиво је прочитао текст, и признао себи да није задовољан.

Није вредело да се заварава тиме да то други неће приметити. Он неће моћи да изађе пред публику и убеди је у ставове у које ни сам не верује.

Талас бесмисла обухватио га је целог. Запљуснуо је обале детињства и младости, попрскао родитеље и старе другове, прелио се преко првих љубави и застао на букету интересовања. Пена је дотакла места пролазних боравака и путовања, а повукао се носећи давно доживљене радости и туге, несигурности и победе. Ваљао је поново младалачке дилеме, оклевања зрелог доба, животне раскрснице и ломове, и велике одлуке.

Помислио је како је право чудо да толико мноштво случајности доведе нечији живот баш у тачку где се његов сада налази. Тачку из које се могло поћи разним стазама, или ниједном. Тачку која природно произилази, или тачку прелома.

Размишљао је шта да учини. Мисли су му текле стихијно, преклапале се, сустицале и разилазиле, и све се чиниле подједнако добре и лоше, подједнако могуће и неостварљиве.

А онда је море његовог сећања, на острво реалности, избацило црну, затворену кутију, која је чувала његов заборав од коначног брисања.

Кратко је трајала борба између радозналости и стаха, и из кутије је почело да истиче неко прадавно време.

Први су поиспадали намерно заборављени болни тренутци, сцене за које више није био сигуран јесу ли се стварно догодиле, или су биле вез ружних сновиђења. Тешко је уздахнуо, и по други пут проживео сваку од њих.

Жмурио је, стрепећи од надолазећег, а онда је приметио да се атмосфера полако загрева пријатношћу, опушта спокојем и храни његовим препознавањем.

Тешко је могао да поверује колико тога је изронило.

Цела безазленст детињства, доба заогрнутог спорим протицањем времена, дугим распустима, и бескрајним ишчекивањем испуњења добијених обећања.

Младост колебљивих емоција, од крајњих усхићења до самовања у очају затворене собе. Доба страхова и грађења самопоуздања.

Зрелост, време реализација и провера, задовољног сумирања и мирења са неиспуњеним.

Слике су се надовезивале.

Вековни уздах олакшања ослободио му се из груди, и струја задовољства прожела је цело његово тело. Призори су се смењивали, и божанствена сећања полако су изградила снове, који су испунили ту ноћ.

Кад се пробудио, лице му је и даље блистало обасјано сунцем свих овоземаљских плажа.

Спаковао је своју презентацију којом није био превише задовољан, обукао елегантно тамно сиво одело са најсјајније сребрно сивом кошуљом, све то подвукао златно жутом краватом која се додиривала са златним ланцем џепног сата и дискретним жутим детаљем, на иначе једноставним металним наочарима.

Био је потпуно миран и сигуран када је изашао пред мноштво колега из разних земаља.

Знао је да може у све да их увери.

Само три дана интензивног, романтичног и много пута улепшаваног брака делило је госпођу Павловић од статуса госпођице.

Покоравајући се предстојећој мобилизацији, капетан Василије Павловић је желео да своју Надежду додирне чаролијом, омађија пољупцима и њено чекање запечати обећањем да ће се сигурно вратити.

Дуго је млада невеста веровала да хоће. Док је рат трајао, поштари лоших вести су је мимоилазили, а кад се рат завршио, полако је из радосног ишчекивања тонула у забринутост, па зебњу, страх а затим неко полу мирење, полу одбијање једине могуће извесности.

Њен Василије се није вратио.

Госпођа Павловић је радила као службеник и преводилац за француски и немачки језик у једној од важних банака у самом центру Београда. Своја поподнева и приходе попуњавала је часовима француског језика, које је са великим задовољством држала лепо васпитаним младим људима, загледним у даљине, и у прошлост, и обавезно заинтересованим за француску књижевност. На часовима је ретко погледавала на сат, па су и ђак, а поготово госпођа, неограничено уживали ишчитавајући добро познате странице, и удишући дах нечег давно прошлог, а још увек заробљеног између зидова њеног брижно одржаваног, а ипак видљиво похабаног стана у Симиној улици.

Да и живот пише романе, одавно је госпођа Павловић знала, па је изнова, радо, сваком новом ученику поверавала, са поверењем, и поновно је проживљујући, своју животну љубавну причу.

*   *   *

Овог јутра, госпођа Павловић жури узбрдо Змај-Јовином улицом.  Она је, као увек, класично одевена, у нијансе црне, сиве и беле боје, са незаобилазним шеширом на глави. Граби својим малим стопалима увученим у црне лаковане готово позоришне ципеле са високом петом, и кајишем причвршћеним великом златном шналом.

Субота је. Њен слободан дан. Она жури да купи нову књигу оног неваљалца Мишела Уелбека, који пише тако безобразно, директним и простачким језиком, али ипак, са занимљивим размишљањима, шареним ситуацијама, и такорећи животном мудрошћу. Јуче је код Геце Кона видела књигу, и испланирала да њоме зачини своју суботу, и у целу наредну недељу удахне мирис новог, другачијег, дрско гурманског.

Једри сићушна стара дама прохладним суботњим јутром, нестаје међу малобројним пролазницима, ослушкује сложена сазвучја касне, још мирне јесени, и певуши неку романтичну песму, која је плави свечаним осећањем потпуне испуњености.

Госпођа Павловић све лакше и брже промиче Кнез Михајловом улицом, унапред одлучна у којој књижари жели да пазари. Ни у оној пренатрпаној лоше сортираној, ни у новој помодној, ни у оној нељубазних необразованих продаваца препуној, већ у њеној омиљеној. Богато снабдевеној и паметно класираној где раде начитани млади људи са којима госпођа увек радо размени две три реченице, не више, не желећи да им буде на сметњи.

Улази у књижару и ритуално узима жељену књигу у руке, прелистава је, прочитава задњу страну, а затим упитним погледом посматра остале купце и одгонета кога би која од књига могла да привуче.

Са продавцем размењује уобичајене кратке коментаре и плаћа.

Готово дечије радосно стискајуци купљену књигу закорачи на тротоар, кад тамо угледа свог Василија, озареног, младог, у беспрекорну свечану униформу обученог, и сребрном измаглицом свом од њених снова обавијеног. За њу савршеног. Непоновљивог.

У његовом загрљају задрхта, претрну, па се опусти, и уздахну последњим свепрожимајуцим уздахом потпуног задовољства.

Њен Василије се вратио. Одржао је обећање.

Рефлектори су се упалили, и на моменат забљеснули пластичне, стерилне рукавице које је навлачио. Кратко је погледао сниматеље који су му климнули главом, а онда дао знак својим асистентима. Анестезиолог је пришао пацијенту, и увео га у сан.

Хирург је означио место планираног реза, и затражио инструмент. Засекао је. Повлачио је нож довољно дуго да може да прегледа места свих сумњивих сенчења на снимцима. Полако је разгрнуо све што му је сметало, и погледао.

Увек се разликује. Минимално или знатно, увек је другачије него што се из многобројних анализа може предвидети.

А ово је тренутак великог страха, и још већег усхићења. Тренутак доношења одлуке. Када он постаје господар живота и смрти, и цео свемир сажима у једну своју мисао, и још један покушај да одреди фину границу између ризика за живот и његовог квалитета.

Пружио је руку и затражио други инструмент. Испод његовог ножа ткиво се раздвајало, болесни део је уклонио, док се здрави остатак расцветавао и показивао му своју грађу. Прегледао је и очистио све што је било промењено. Таман колико мора. Ни мање ни више. Са јасним циљем да уклони препреку, и пусти природу да успостави нову равнотежу.

То је највише што човек бог хирург може. Да помогне складу да опет завлада телом које је једном напустио, и да чека.

Још као дечак, осетио је моћ да, кротећи опасност и страх, језди на њиховим измаглицама и умногостручава своју сабраност и снагу. У обичним данима једноставан, обично паметан дечак и младић, у посебним ситуацијама постајао је јунак са филма, принц из снова, који пружа своју руку ближњима, и извлачи их из вирова живота на сигурне обале.

То је радио и сада. Скретао је очајан, са несрећом помирен поглед болесних, у подручја нових жеља и надања.

Полако је завршавао операцију. Обуздавао се да не жури. Знао је колико коштају брзина и непажња.

И, док је пацијенте, које је успео да излечи, враћао у њихове животе, заборављајући им лица и судбине, и стапајући их у једну скоро хомогену безличну масу поново здравих људи, дотле су они неспашени заувек изгубљени остајали са њим. Долазили су му ноћу, упознавали га са својим животима, својим неоствареним могућностима, увлачили га у своје непромишљене мисли.

Долазили су и док оперише. Ћутке су, и са зебњом чекали, и надали се да им се број неће увећати.

Више их се није плашио. Били су његови ближњи у неком другом бивствовању. Подједнако стварном. Подједнако важном. Бића на прелазу живота у авантуру и машту, као и он. Садругови двојног постојања.

И сад их је осећао поред себе. Као и тренутак када су одахнули.

Затражио је иглу и конац, и полако изаткао још један савршени шав.

Климнуо је главом сниматељима, који су искључили рефлекторе.

Обичан живот се поново успостављао.

Полако је ишао улицом и ногом шутирао малу пластичну флашу coca-cole, на коју је успут наишао. У руци је носио велику кућну торбу, која му се скоро вукла по земљи. У торби су се сударале три кутије. У доњој су се полако  хладиле свеже скуване пуњене тиквице, средња је у својој тами скривала благо зачињене печене паприке, а из горње су комади пите са јабукама и орасима, ширили мирисе ванилин шећера и цимета.

Био је толико љут, да се његова љутња преливала из њега, и погађала својим стрелама пролазнике, који су се, заустављени, питали, шта ли је то могло да испуни толиким немоћним бесом дванаестогодишњег дечака у фудбалским патикама и црвеном качкету окренутом наопачке.

Ишао је све спорије. Још два ћошка до одлуке.

Недељу дана је уговарао фудбалску утакмицу, образовао екипе, на чело једне сам стао као капитен, омиљеног осмака убедио да им суди, и, већ је облачио патике, кад се јавила она. Бака. Његова најбоља другарица из предшколских дана. Са којом је друговао, у дугачке шетње одлазио, о јунацима из књига и филмова разговарао, костиме за маскембале правио. 

Нешто јој је требало.

Сви други су имали озбиљне обавезе, а он се, увек, забављао.

Стигао је до раскрснице.

Ноге су га повеле ка договореном стадиону, јер, већ је знао, изабрао је средње решење. Ником неће бити ни добар, ни потпуно лош. Неће бити ни задовољних, ни скроз незадовољних. Мучила га је спознаја да ова одлука није сјајна, али бољу није имао.

Журио је ка Калимегдану. Са десне стране је оставио Цвијету Зузорић, левим оком окрзнуо тениске, а десним кошаркашке терене, а затим, кроз спољашњу, и унутрашњу градску капију стигао до простора некадашњег Деспотовог града, па се спустио доле, стрмим степеницама, поред Барутане, до пољане Доњег града, сусрећући погледе другова који су га издалека пратили.

Торбу је спустио на сигурно место.

Застао је на благом узишењу, и, са најозбиљнијим изразом лица који је успео да изваја, махнуо свима у знак поздрава и позвао своју екипу да му приђе.

Из озбиљних и неодложних породичних разлога мораће ускоро да их напусти, али је дошао да им пружи последње савете, да их поведе у прве нападе, и да потом преда капитенска обележја другом, најбољем до себе, који ће их предводити до извесне победе.

Утакмица је почела. Његов наступ и плес. Летео је на само њему видљивом ваздушном облаку, и освајао до тада недоступна подручја брзине, вештине и склада. Сваки напад, и свака одбрана стапали су се у чудесне, голом оку неухватљиве вртлоге и мећаве. Уздаси одобравања и хвале откидали су се из грла свих фудбалера, а он је, потпуно зачаран, савлађивао противничку екипу, и неке друге, само њему видљиве препреке.

Онда је нагло успорио. Више није могао да се отргне зову да неко други сада чека само на њега. Стао је, дао знак судији, и изашао из игре.

Свој плес је наставио улицама, бринући само о ручку у торби, из кога су исијавали последњи пламичци топлоте, у бескрај.

Устрчао је уз степенице, и са врата узвикнуо:

,,Извини Бако! Мало касним!“

Најблиставији осмех на Бакином лицу, потврдио му је оно, што је већ и сам знао.

Стигао је на место, са кога је већ могао да посматра одрасле мушкарце како мирно седе и разговарају, и само понекад, скоро незаинтересовано, бацају погледе у његовом правцу.

Увек се облачила пред огледалом.

Овог пута је нешто дуже посматрала своје савршено, спортски грађено, а изузетно женствено тело, у обичном, црном, једноделном купаћем костиму.

Лекар јој је забранио да рони. Ни једанпут више. Опасно је.

Знала је да је то, што хоће да учини, неразуман и прекомеран ризик.

Али, није могла да заборави оног малог, болесног дечака, који је за рођендан желео само једно, да му она буде водич у дуго ишчекиваном подводном разгледању.

Погледала се још једанпут, и са столице дохватила своју другу кожу и природу. Танко, меко, црно, гњурачко одело.

Полако се увлачила у њега,  постепено мењајући изглед, и постајући гипка, прелепа, дивља, чак помало опасна животиња. Севнула је очима, и разбарушила  своју сјајну кратку плаву косу. Са новом појавом ускладила је и покрете, незнатно успоравјући, и крећући се одмереније и смелије.

Уздахнула је, узела пераја и прибор за дисање, и кренула.

Успут је отпоздравила сарадницима, и лагано стигла до обале, где је, поред подводне капсуле,  већ чекао дечак са родитељима.

Док се капсула са породицом губила у води, модерна сирена са микрофоном и слушалицама, елегантно кружећи око њих, отпочела је баладу о подводном животу и његовом тихом, надреалном царству.

Причала је, благо се смешила дечаку и упијала његове захвалне и задивљене погледе, истовремено савлађујући ужас који је у њој растао. Страх да сопствену срећу није заменила за тренутак туђе. Срце и тело су јој патили, запоседнути очајем који је пречесто обузимао. Очајем због непроменљивости већ учињеног, и непоправљивости једном нарушеног. Осећај да ништа лоше не може да јој се догоди, потпуно је усахнуо.

Све већи напор био јој је потребан да одржи осмех на лицу и не жури, и да цело разгледање успе у пехар радости и задовољства за малог дечака.

Пливала је око капсуле, потпуно је обмотавши својим путањама, док је причом и кретњама клизила ка срећном завршетку још једне подводне бајке.

Већ је израњала, и скидала прибор за дисање, док су помоћници привезивали и отварали капсулу. Још само да се поздрави, и могла је да похита назад, у своју реалност.

Кад је ушла у гардеробу приметила је да и даље дрхти. Сви њени икад доживљени страхови сабрали су се у један, она је јаукнула, на тренутак заплакала, а онда стала и следила се. Скаменила се. Сетила се реченице коју је негде чула, да без страха нема ни храбрости, али јој се чинило да то не може да се примени на ову њену лудост.

Онда се прибрала и запитала како се осећа. Уствари, ништа забрињавајуће није примећивала. Полако је са себе сљуштила гњурачко одело, обезбојила се, и вратила у своје старо људско обличје. Погледала се у ово огледало последњи пут, бар за неко време.

Те ноћи, окрепила се најдубљим, исцељујућим, неодсањаним сном. Пробудила се смирена, сигурна да је опасност прошла.
Сањиво и задовољно је ходала по тихој, још неосванулој кући, и чврсто се у себи зарекла, да ће одсад добро чувати своју малу, још нерођену, бебу.

Колико год да је мислима  сезао у будућност, није видео ни мало слободног времена за себе. Његови предстојећи дани били су заробљени у бескрајне листе радних и протоколарних густо надовезних обавеза. На кратко опуштен у рукама стилиста који су га дотеривали и уливали му полет и харизму који су препознатљиво из њега зрачили, већ је видео све те ситуације на екрану. Елегантан, физички спреман, стручно и вољно супериоран, расположен и пун оптимизма. Прави савремени политичар. Беспрекоран и успешан.

Уморно је покушао да се присети разлога који су га подстакли да се прихвати ове игре. Сви су му се чинили далеки и туђи, сахрањени у неком прадавном времену.

Пожелео је да данашњи састанци што пре потеку и избаве га од даљих тескоба и преиспитивања. Затражио је ажурни програм, и прелетео га погледом. Уобичајена сива скала монотоније.

Ускоро је био спреман. Лаким и ритмичним корацима пожурио је у још један радни дан.

Дугачком црном лимузином са затамњеним стаклима клизио је кроз касно градско јутро промењених боја, и кроз прозор посматрао живот града који се, независно од њега, непрекинуто одвијао. Шаренило билбордова и реклама говорило му је да неки други људи још увек одлазе у продавнице, биоскопе и ресторане, улазе у банке. Сетио се својих омиљенх дугих шетњи, које је заменио теретаном и базеном. Сетио се пречестих ходочашћа по биоскопима, отискивања у друге светове. Своје породице која му је полако измицала. Родитеља заборављених поред пута. Нове пријатељице коју је све више гледао као на још једну радну обавезу.

Помислио је на торбу која га је чекала у гепеку аутомобила, а коју је јутрос, ни сам не знајући зашто, спаковао. Торба је за њега у тајности чувала нешто омиљене, мање формалне одеће.

Само делимичо сконцентрисан, отиснуо се у преподневни слалом обавеза, нејасно наслућујући искре доброг расположења које није могао до краја да објасни. Састанци су протицали предвидиво и лутање једног дела његове пажње нико није препознао.

Око ручка се домогао сигурности свог кабинета, кратког предаха и дијеталног ручка, и док је пребацивао ногу преко стола, први пут одкако је пре годину дана сео за њега, укључио је свој рачунар, и у претраживач уписао ,,крстарица’’.

Пре него што је поново ушао у аутомобил, осмех му је потпуно загосподарио лицем.  Отворио је гепек, из њега узео торбу, сместио је поред себе, и возачу рекао да вози до центра.

Сакривен од спољашњег света тамним стаклима аутомобила, а наочиглед запањеног возача, на задњем седишту црне лимузине популарни политичар се преображавао у анонимног мушкарца у кожној јакни и фармеркама, спремног да проведе једно обично поподне. Дао је знак шоферу да стане, рекао му да је до јутра слободан, и изашао пред биоскопом у коме се давао филм који је желео да погледа.

На тобогану маште сјурио се у сјајну руску причу о два дечака, њиховом чудном, тајанственом оцу, и данима које су провели изван овог света и времена. Уронио је у руску дивљину, и вечна питања односа између очева и синова.

Кад се филм завршио, изашао је у густи београдски сумрак, умешао се међу пролазнике, и кренуо да, као некад док је студирао, одгледа још један филм. Одабрао је најновијег Алмодовара и препустио се његовом зналачки дизајнираном складу нетипичног и сензуалног. Клизио је кроз догађаје, пратио црвене линије облика и узаврелих превирања.

Изашао је испуњен, поново свој, очишћен од небитног, и полако, обавијен спорим ноћним сенкама, одшетао до своје куће.

Тек пред кућом је укључио мобилни телефон, из кога су покуљали пропуштени позиви и поруке. Једним заједничким Reply, свима је одговорио да је све у реду, да сутра настављају по плану, и поново га искључио.

Ушавши у кућу, махнуо је занемелој жени и нешто мање зачуђеној деци, отишао у спаваћу собу, и са предивним осећајем да одавно није провео овако испуњен дан, предао се сну.

Сутра ујутру је, елегантан и добро расположен, лаким и сигурним кораком ушетао у следећи радни дан, потуно смирен и убеђен да ће увек постојати неки други живот који чека на њега.

Поспаним и сањалачким погледом прелетала је огромне, чаробне букете свеже приспелог цвећа, нехајним покретом потписала папире за пријем робе, и пружила их младићу, чији је поглед пропустила. Осмех задовољства украсио је њено бледо, недовољно изражајно лице, док је гледала како цвеће којим је данас желела да угоди сталним муштријама већ полако ступа у њену радњу, и лењо заузима слободна места у тешким металним вазама.

Младић је ћутке уносио букете и размештао их, по њеној жељи, увек на исти начин. Нежно их је слагао, од најсветлијих, снежних, са меким, умирујућим преливима, преко укусних, воћних, веселих, све до врелих, светло и тамно огњеноцрвених. Знао је да она највише воли букете различитог цвећа у истоврсним бојама, који се преливају, допуњују и стапају, остављајући утисак јединственог фантастичног, тек изниклог чеда свог досадашњег цвећа.

Ћутке је уносио огромне букете који су га скоро потпуно сакривали и иза њих пратио њен поглед који му је измицао. Стрпљиво је чекао њен одсутни и занесени поглед на раскршћима, журио за њим у брзим прелетањима, призивао га из одсутности, мамио га из будног сањања. Свакодневно је чекао да мала цвећарка макар на трен застане, разбуди се и погледа га јасно.

Унео је и последњу миришљаву прегршт, и дубоко уздахнуо. До сутра.

Она му је већ окренула леђа, зачарано жмирећи у цвеће и узимајући цедуљицу са првом поруџбином, још једном читајући шта је данас апсолвент архитектуре пожелео да поклони својој девојци коју је сваки дан морао изнова да осваја. Саосећајно се замислила и у себи сложила са његовим избором комбинације разних нијанси зеленожуте, од банана до лимунжуте, и зеленила у најсветлијим тоновима. Препустивши се непогрешивом осећају који је водио њену малу, провиднобледу руку, са краја где је боравило најсветлије цвеће, сабрала је савршен букет за неосвојиву, самосвојну девојку заљубљеног студента.

Прикачила је цедуљицу коју је студент својом руком исписао, позвала курира, и отпловила ка следећој поруџбини.

Пребогати букет јаркожутих, крвљу попрсканих ружа, умешан са још инензивније жутим љиљанима пожелео је данас за младу удовицу, коју је посећивао сваког петка увече, заклети, помало чудни нежења. Сваког петка он је младу жену изненађивао новим расположењем. Вечерас ће јој зазвонити  на врата преморен, измучен дугом зебњом и љубомором, и решен да пред њу пролије сву своју страст и жељу да га она разувери и умири. Подигла је обрве благо негодујући због ових мушких игрица, и непогрешиво слила сво јаркожуто цвеће у један продорни крик.

Трећи букет разноврсног цвећа нежних кајсијанаранџастих тонова проткан ситним тамнозеленим лишћем извајала је за старију госпођу, која је после дугог брака са двоје одрасле деце срела своју велику љубав из младости, а сада удовца, и новим, зрелим погледом загрлила човека, кога је пре пуно година, из чисте обести пропустила. Он јој је, усхићен и пресрећан, сваки дан захваљивао разним, према њој саливеним милостима.

Радни дан мале цвећаке полако је венуо, а она је ишчитавала белешке за сутра и уснимавала их у своје најдубље мисли, да зру са њом док хода до свог малог, исувише скромног стана, спрема себи једноставну вечеру и ужива у ничим нарушеним неизмерним могућностима самоће и слободе. Она ће сутрашње букете носити у себи док се потпуно не уобличе и не оживе, готови да их наредног дана, без муке, породи.

Сутра ујутру она већ испраћа погледом новопристигле разнобојне снопове смирена потпуношћу пошиљке, док младић стрпљиво и зналачки, надахнут надом и смирен временским бескрајем, слаже цвеће по њеном, одавно утврђеном распореду, чека и мами њен поглед из свемирских лутања, потпуно уверен да ће једног дана она застати, пробудити се и погледати га јасно.

Велике кројачке маказе јуриле су јарко црвеном свиленом тканином и издвајле смелу вечерњу хаљину од вишка који је претицао.

Желела је да оде сама на тај чудни пријем, у кућу која јој је распаљивала машту и терала жмарце низ кичму, сакривена у дугу црвену хаљину  која се повлачила по земљи и на леђима нестајала у предубоком изрезу деколтеа, загрљена низовима црних, око врата густо обавијених бисера, истеклим у тамне падајуће слапове.

Желела је да искорачи. Да оде промењена. На кратко да остави свој живот да је сачека док се не врати са загонетног ноћног путовања. Супердевојка, господарица светла и таме, милости и окрутности, добра и зла. Заокругљена и целовита. Застрашујуће чаробна.

Вишкови црвене тканине отпадали су са оштрицa маказа као локве згуснуте крви, а она је бледела, узбуђена, вајајући хаљину до облика који је већ чекао на њу сакривен у материјалу.

Бледим, малим рукама потчинила је дугачка сечива која су, по њеној жељи, одсецала крупне комаде жилаве, бљештаве, самовољне тканине која јој се на час препуштала, а онда увијала, бранила и измицала. Мерила је снагу са супарником који је осећао сваки њен титрај.

Као некад. Давно. Док је учила да једри. Док је, повлачећи натопљени, отежали конопац једра, осећала сву тежину набреклог, морем испуњеног платна, мировала у успостављеној равнотежи своје снаге и његовог опирања, вребајући моменат да сама превагне и подигне високо, немирно једро, и појури. Појури у ветар сигурна и радосна. Умирена изгледном прегледношћу и предвидивошћу живота, ушушкана вером у довољност чулног и рационалног сазнавања. Још недотакнута спознајом ирационалног, мрачног и неукротиво деструктивног. Лака и чедно самозадовољна.

Не као сада. Превише јака. Исувише спремна из нужности. Осиромашена спознајом свеукупног. Ослобођена рушењем целовитог.

Чврсто је, полако губећи снагу,  стезала маказе и исецала замишљену, жељену, у најдубљим сновима одсањану контуру једине, само њене хаљине, у којој ће бити оно што већ одавно слути. Чега се прибојава, али му већ безмало хита. Још узбуђена, али већ и смирена. 

Последњим резом полако је спустила тешки конопац једра, окончала надметање заувек неизвесног исхода и препустила хаљину, на коначну обраду, кројачици.

Исцрпљено је лежала на кревету и посматрала своју јаркоцрвену, беспрекорну, блиставу одору, која је тихо, само њој чујно прошаптала:

,,Обуци ме!“

Трагови у снегу водили су од главне зграде, преко десне бочне стазе прекривене танким, првим снегом, све до масивне, беле, метално стаклене капије зимске баште. Мала дечија стопала у спортској обући, или стопала ситне жене у лаганој шетњи. Да се није готово неприметно розикасто бојење у врху леве ципеле издвајало из потпуног белила, помислили бисмо да неко, ко је недавно ушао у стаклену башту, још увек безбрижно борави у њој.

Трагови су водили до мале, опуштене, природно савијене шаке, која је лежала испред улаза, и позивала да погледамо и остало. Ситна рука најсветлије боје кајсије, продужавала се у младо тело које је лежало цело, готово нетакнуто, заустављено у кратком предаху, пре коначног смираја.

Наго тело незнатно обојено, на белом каменом поду. Тело одрасле девојчице или премладе девојке, у савршеном складу стилизоване лепоте.

Љупки брежуљак  једне ноге нехајно подавијен под другу, руке благо размакнуте, груди заустављене у удисају, спокојног лица.

Да није блистава, равна дршка, новог, сребрног ножа, осим светлости коју је преламала, била једини накит на девојчициним грудима, помислили бисмо да је неко ту оставио лутку из неке продавнице одеће и похитао другим послом.

И, да није дубока, јарко црвена бара здраве, младе, истекле крви још из далека сведочила, можда бисмо се дивили ликовности призора.

Призора вредног да случајни или намерни фотограф застане, заборави и најважније планове, и снима, мењајући близину и угао посматрања, обилази око тела не обазирући се на време, окида безброј пута не знајући који ће од снимака бити онај најбољи. Снима тело, петнаест година припремано у најбољим школама, надахнутим курсевима, здравој клими и правилно дозираној исхрани,  за коначно десетоминутно позирање. У паузи између смрти и доласка полиције. Кратком предаху довољном да се сачува његова посебна лепота.

Савршени акт боје кајсије, немарно и безбрижно опуштен, прободен јаким снопом светлости, одмара се на најсветлијем мермерном поду, у локви сопствене интензивно црвене крви. Од сада, заувек.

Одмара се од планова, процена, промашаја, смирен у вечности. Остварен и ослобођен.

Већ скоро завршеног посла, упозорен надолазећом буком, фотограф жури преко белила у сигурност, односећи и спашавајући само њему знано благо.

*   *   *

На изложби чувеног уметника, у дубокој црнини, елегантни и замукли родитељи девојчице посматрају ушће живота своје ћерке, посебног, а прекратког, и мире се са изходиштем, поносни.

Одлучним покретима разгрнула је тешке тамносиве завесе, које су падале са плафона превисоке таванице трпезарије богате, модерне виле, изгубљене у бескрају густог зеленила непрегледне баште.

Пустила је оскудне Сунчеве зраке да се разиграју у мраку и обасјају пространу салу којом је владао масивни, црни сто једноставних, равних линија, заогрнут венцем од двадесет издужених, витких, али тешких и стабилних столица.

Бели зидови показивали су мноштво црно-белих графика познатог скупог уметника, и допуњавали једноставну, стилизовану лепоту просторије.

Лагано је шетала по трпезарији, миловала је поносним, занесеним погледом, а онда се сагла и отворила невидљива вратанца у зиду, која су скривала беспрекорно послагане тешке свилене столњаке у различитим нијансама сиве боје, и после краћег размишљања одлучила за најтамнији. Он ће вечерас бити савршена подлога деликатно изабраним јелима, свим зготовљеним од морских ракова и шкољки. Мало светлије сиве свилене салвете већ су се размештале по столу и додиривале велике, помалочетвртасте најсветлијесиве тањире обрубљене танком сребрном линијом. Свеже изгланцане крупне сребрне виљушке и ножеви легали су на своја места, хватали малобројне сунчеве зраке и разлагали их у бескрајне нијансе сребрносиве, бежећи од беле, журећи ка црној.

Високе, једноставне чаше од најфинијег кристала пружале су се увис, стапајући се у замишљеној путањи, на плафону, са кристалним цевима различите дебљине и дужине које би, када се сијалице које су у њима нестале укључе, бљеснуле у сјајан, раскошан лустер.

Одмакла се пар корака, да са неопходне удаљености још једном погледа и процени учињено.

Можда би само изузетан познавалац људске природе на том непроменљивом лицу могао да назре једваприметно извијање усана у осмех одобравања и задовољства. Или би се и он запитао зашто су, после кратке инструкције послуги, у собу унесене две равне сребрне вазе препуне разноврсног белог цвећа. Прва, много већа, заузела је своје место на поду поред прозора, испред крајње леве тамносиве завесе, друга, знатно мања,  на испусту десног зида, поред највеће графике.

Строгим кораком кретала се по просторији, док су у њу стизала стаклена, провидна колица на точковима, пуна најразличитијих аперитива.

Прошла је још једном по трпезарији, одлучно али мало спорије, и пажљиво и детаљно је осмотрила. Проверила је време, и установила да ће за неких пола сата по њеном савршеном декору почети да капљу разнобојне мрље спољашњег света, усложњавају га и мењају. Кваре. Брзим кораком напустила је салу, и пожурила споредним степеништем у своју собу, лица непромењеног, тек изблиза мало сјајнијег, на коме би, можда само изврстан познавалац људске природе, могао да препозна сузе.

На почетку беше кретање.  Помицање, котрљање, ваљање, гмизање, течење, издуживање, загревање, горење. Увећавање унутрашње енергије. Снажење.

*   *   *

Споро је окретала педале бицикла огледајући се у пастелним ранојутарњим речним бојама већ сазрелог лета. Осећала је како њене животне течности полако обнављају свој ток и враћају јој лакоћу покрета која је ноћас нагло усахла. Окренула је лице Сунцу и са уживањем упијала топлоту која је храбрила осмех да се поигра линијама њених очију и усана. Кретање. Као обнављање, као поновно успостављање. Као провера.

Осетила је све нијансе и дубине значења појма РЕЛАТИВНОСТ, телесно јасно, кад су се тешка метална врата залупила и материјализовала прекретницу њеног протицања. Нагло скретање. Обрушавање. Велики водопад.

Покушавала је да се убеди да се збило само оно што је већ одавно, са неверицом и прибојавањем ишчекивала, и да је сад тренутак да из прегшти унапред припремљених решења изабере оно право. Али, знала је да се догодило више. Реалност је тријумфовала над оптимизмом и надом, и смрвила их са лакоћом рођеног победника.

Памти сан. Сан и мировање. Прикупљање. Чување снаге.

Удар тешких металних врата по одласку полиције. Она сама у стану, са поремећајем у облику огромне тамнољубичасте мрље, која се разлива, шири, плаши је и прети да трајно оштети све промишљено, сабрано, однеговано, да потопи одсњано, и пусти дах пропадања кроз неповратно отворену пукотину склада.

Сан. Мировање пред први покрет. Пред исцељење и обнављање.

Замах педалама и струјање ваздуха које враћа снагу.

Све одлучније окреће педале бицикла и неосетно меша и наноси своје омиљене боје на злокобну мрљу своје свеукупности која је нешто мање ужасава. Одлучним покретима загрева своју веру да нежељени и насилни продор може да преобрати у декор свог постојања. Као трофеј. Као посебан украс. Као нелогичност која хармонији даје посебан тон.

Жута боја лета се разлива по љубичастој и полако је мења. Утиче право у недостајући део спектра и усклађује га. Од застрашујуће, полако поприма умирујуће, базне, земљане боје и мирисе. Мирисе топлих испарења после великог купања природе. Мирисе поврћа са осунчаних њива. Воћњака у хладовини. Мирисе прапорекла и прародитеља.

Окретање и течење. Вожња бицикла поред тешке, троме реке. Земљана мрља се разлива по нежној зеленоплавој површини воде,  продире у дубље слојеве, утапа се у споре, хладне масе, и полако губи, заувек садржана, очувана у тихом нерашчлањивом јединству. Поремећај урастао у околину, неуништив али разблажен, тече ка свом смирају у немој, вечној равнотежи природе.

Савремени гусари јуре, грабећи вихоре, над непрегледним пространствима светских океана, њишући се на дивљим, тешко кротивим једрима невидљивих једрењака. Јуре бљештави, сунцем посвећени, у вреле, опасне боје обучени, најмоћнијим оружјем мушке смелости опасани, у дрском, поносном лету одаслани. Јуре, гласном музиком убрзани, ка свом циљу устремљени.

Јуре тражећи највредније Благо, у времену сакривено, од трајања одвојено, од процена сачувано. Од разумевања ослобођено. На небеској карти следе нејасне стазе, погрешне обилазнице, тајанствена раскршћа. Напредују.

Савремени гусари, измучени неизвесношћу и омађијани надом, лудују. Испијају пехаре решености, и певају хиљаде чаробних песама одједном, бескрајно сагласни, а потпуно независни. Са мером здружени. Сваки посебан, а истоврсан.

Блиставом, нежном ауром обавијени, маме уздахе охолих Звезданих принцеза. Њиховим жељама миловани, затежу своје ватрене одоре преко извајаних, набреклих мишића ка даљинама повијених.

Напредују. И знају.

У срцима пале буктиње кад се за искру примакну циљу, тихо испуштају уздахе олакшања кад се врате познатим странпутицама.

Наслућују природу и моћ Блага.

Крију превелико узбуђење када га у сновима окрзну, у прелетима додрну, у узлетима удахну и оставе. Крију пламенове зебње који се на час разиграју, а онда примире. Да га не спознају скроз.

Да их Благо не подчини. Моћно и силно, спокојно и немилосрдно. Неосетљиво. Бескрајно заводљиво, жељно нових потпуних предаја и безусловног обожавања.  Нове лепоте и снаге коју ће у себе сабрати, новог живота који ће испити. Стрпљиво, али устрептало, Благо се увија, мешкољи и спрема. Чека и зна.

Савремени гусари јуре, грабећи вихоре, у поносном, исконском лету заробљени. Јуре бљештави, Сунцем  посвећени, у несмањиву брзину заплетени.

Све их је мање.  Један по један нестају у врелом, окрутном загрљају, срећни и очајни. Граде лепоту својим телима и животним соком, увећавају Звездану живост одустајући.

Падајући са Свемирских висина, охоле Звездане принцезе следе своје суђене љубавнике, спајајући се са њима у чудној љубавној игри, првој и последњој.

Велика светковина природе. Ерупције разних боја путују увис данима. Божанствена музика мноштвом гласова испуњава све пукотне простора и покреће и најтромије. Разбуктала страст се прелива загревајући сав познати свет. Савремени гусари и Звездане принцезе славе, на свечаном, свадбеном пиру са Најмоћнијим.

После свега, потпуни мир.

Смирено и ојачано Благо лагано трепери и одмара се. Полако и самозадовољно се извија и намешта за кратки починак, током кога ће заборавити на оне чију снагу и лепоту је преузело. Kратки предах пред наредни лов.

Од давнина, Ратници мислима бирају се из најбољих породица.

Од најранијих дана, они обликују и вежбају своје тело да постигну савршен склад облика, снаге и покрета и потпуни мир оних који свесно и сигурно владају сваким својим делом.

Са најбољим учитељима изучавају испреплетане, прожете области науке, и најособеније уметничке изразе, почевши од математике, а заокружујући све филозофијом.

Уче да им самоћа буде најприродније стање коме се, после сваког излета у мудру и лаку размену враћају, испуњени и задовољни, богатији сенчењима којима пуне мозаик свог сећања и растежу границе сопствене независности.

Самоћу деле са својим женама, са којима се додирују мислима, надограђују погледима, милују осећањима и истражују телима.

Врло рано заборављају осећања зависти, мржње и престижа, и преплавља их топли, умирујући талас потпуног разумевања и жеље да се побољша постојеће, изгради недостајуће, употпуни делимично.

У стакленику свих размишљања њихове мисли зру, расту и формирају се. Почетне, ситне помисли израстају у моћне, убојите стреле разних облика, боја и покретљивости, спремне да се боре са најразличитијим поремећајима наше усклађене стварности.

Сваки од Ратника своје мисли припрема да делују појединачно или групно, дискретно или очигледно и пренаглашено. Коригујући или потпуно уништавајући.  Гаји их и увежбава, а затим кроти и потпуно потчињава.

Ратници мислима некад вежбају сами, смирени и решени, некад заједно, у сагласју свих моћи. Расподељују улоге и предлажу нове начине. Са само донекле прикривеном зебњом, предвиђају још теже окршаје.

*   *   *

У глувој соби мисли, празној и потпуно глаткој, загасито сивој, светло је пригушено. Њену непрекинуту површину ремети само једноставна, танка клупа изникла из зидова, око целе собе. Истоврсна израслина, једва приметна. На клупи седе, непомични и свечани, у танка црна урасла одела обучени, Ратници спремни за последњу пробу.

Прибирају се и усклађују, наизглед савршено спокојни. Ћутке се договарају, без видног расположења испробавају замишљено. Пуштају своје мисли у борбене вртлоге, процењују постигнуто, по потреби мењају план, командују повратак и смирај. Небројено пута.

Случајном посматрачу загледаном у Античку лепоту Ратника, промакла би посебност овог догађања. Двадесетак савршених, у црно обучених људи, у једноставној, празној соби, мирује.

*   *   *

Засенчена измаглица раног прохладног јутра. Тамнозелена, мокра трава се угиба под гипким, нечујним корацима Ратника, свих благо повијених у смеру кретања, а онда опет исправља, сакривјући трагове њиховог проласка. Они лако и брзо промичу чистином испред града хитајући у бој за који се одувек спремају. Журе да сачувају наш Свет од непромишљености, брзоплетости и глупости. Јуре да га сачувају за нас.

Буђења су увек болна.

Кад их Велики Сањач покрене из непрегледног, предубоког сна, и отвори поклопце њихових лишћем обраслих зелених меких лежаја неприметно расутих по густој хладовини Централне Ботаничке баште, бол у дуго укоченим телима је прво што их престрављује.

Бол у сваком делићу дуго непокренутих мишића и постепено размрдавање. Споро и тешко. Покретање ногу и руку које се сећају само бескрајних мировања. Поновно проходавање, несиурно и нежељено.

И велики страх. Нејасно присећање немоћи памћења предходних будних стања, стварних тренутака своје неодсањане прошлости. Потпуни заборав задатака због којих су створени, у сновима чувани, и у хитњи, на кратко бућени.

Људи без трајања. Створени из потребе. Уплашени немогућношћу увидa и оријентације.    

Прве искре свести о новом задатку и план који проструји њиховим мислима увек муњевито потисну страх. На његово место се утисне потпуна прибраност и изоштреност. Сваки од Сањаних непогрешиво сагледава целину, и труди се да његов удео савршено пристане у предвиђени ток задатка.

Мир који доноси акција брише страхове од буђења и неизвесности. Смиреност делања зрачи из сновиђења Великог Сањача који великом, нежном руком милује и гура своју децу на њихова прецизно одређена места.

Акција, велики ублаживач и упијач тамних токова, од којих Сањани трепере и повијају се у тајанственим, наметнутим мукама својих повремених постојања. Покрет, растерећујућа гимнастика тела и полусвесних, збуњених душа, доноси радост и мир.

Радост примицања остварењу, летом над све вишим просторима. Блаженство постигнућа ослобођено потребе разумевања.

Опуштени, гипко лежу у своје миришљаве кревете закључане ћутњом, и љуљушкају се у зеленим, прозирним увалама снова Великог Сањача, који их успављује и чува до следећег буђења, кад ће им, као Велики Војсковођа, командовати покрете живота и смрти, нежно их милујући и распоређујући их.

Сањајући их.

Дедина слика

Шеснаест година у даљини остављена, небројено пута одсањана, већ на путу да буде прежаљена, дедина слика враћа се на своје место.

*   *   *

Далмација. Рано летње јутро. Велике камене степенице благо завијају пењући се увис. Дубока хладовина испреплетаних лијандера, старих смокава и понеке мање палме, на споредном улазу у стару тврђаву, у коју ће се ускоро улити јутарње шаренило поодмаклог лета.

Висок згодан младић, лаког самоувереног хода, жури горе. Носи, још синоћ обучене лаке црне панталоне и белу бљештаву, сада потпуно раскопчану кошуљу. Кваси исувише румене, пољупцима изгрижене усне, гледа зажареним погледом.

Од синоћ зна. Одлучио је. Хита да то каже и девојци.

Девојка танка, бледа, ломљиво лепа. На њој романтична, старинска, зрелом кајсијом обојена хаљина неухватљиво сенчи њене брзе кораке у скупим, црним сандалама. Пење се истим степеништем.

Несигурност боји девојчине покрете који се ломе између журбе и колебљивог застајкивања, израз на њеном лицу трепери од радости и спокоја,  до грча слутње и страха.

Са половине степеница већ види усправну фигуру младића који се нестрпљиво осврће и ишчекује.

Успорила је ход, и једва чуно јаукнула.

Сада и она зна. Пење се старим каменим степеништем ка ушћу љубавне везе којом је била потпуно заробљена.

Њени кораци, иако незнатно спорији, пуне се новом решеношћу, лице јој се смирује, одајe отицање осећања и прилив спознаје која ослобађа.

Стиже до последњег степеника који води на каменом поплочано проширење на улазу у старо градско језгро, и наслања се на ограду. Младић јој прилази и брзо изговара неке уобичајене, од употребе похабане реченце, прејако гестикулира и покретима чисти преостале крхотине њених илузија.

Не нашавши на девојчином лицу жељени одраз свог наступа, нервозно слеже раменима и силази истим степеништем.

Девојка полако уздахне, наслања се на камену ограду степеништа, спушта главу на руке и плаче годинама, на слици мога деде.

Бакина слика бр. 1

Овогодишња царица тек дорасле вароши, преко зиме стасала немогућа својеглава девојчица, вечерас жури кући пре осталих.

Још несигурна у кретњама које захтева вечерња гардероба одраслих, заплиће се у наборе раскошне, беле дугачке хаљине, а њена густа и сјајна црна равно подсечена коса јој смета, замршена и слепљена по лицу и очима.

Из очију јој севају муње љутње и беса и спречавају једва приметне искре немоћи да се пробију.

Кроз баштенску капију и зелено предворје брижљиво неговане старинске виле улеће у пространи салон у приземљу, који, у својој дубини, на крајњем левом крају, поред огромног прозора који често мами њен поглед ка тами унутрашњег дворшта, чува за њу велики, црни, концертни клавир.

Са уздахом олакшања, и враголастим осмехом који начас прелетеће њеним лицем, спушта се на златно жуту тапацирану клавирску столицу, и рукама милује меке, хладне дирке које се угибају под њеним осетљивим прстима.

Спашена у Larghetto-у, Другог Chopin-овог клавирског концерта, ушушкава се, заштићена спорим, развученим, сензуалним тоновима, склоњена са ветрометине изложености, неочекиваних нијанси процењивања и зависти, нехотичних погрешних тумачења, загрљена вечним, познатим и савршеним.

У наручју бескраја, девојка се полако опушта, и прсти је све сигурније воде у чаробне музичке просторе, у које сежу само посебни.

Поново своја, спушта главу на руке које грле обожавани инструмент, и плаче годинма, на слици моје баке.

Бакина слика бр. 2

Већ сазрела, у пуној раскоши процветала девојка, са свежим, ранојесењим планинским пропланком срођена, стоји наслољена на дрвену ограду сеоског имања и удише мудрост, коју са ваздухом, из природе, незатржено добијамо.

Размишља и сећа се. Пред првом великом животном одлуком не жури. Чека.

Чека да се сви затурени делићи њене стварности врате на своја места и покажу јој се.

Загрљена спокојем, чека и смеши се годинама, на слици моје баке.

Пре моје мајке, пропланком је шетала четворогодиња девојчица.

Траву је газила малим црним лакованим ципелама из којих су се наборано успињале беле кончане сокне. Романтичну розе хаљиницу, украшену црном чипком и дугом плишаном машном, чувала је од опасних црвених мрља којима је могла да је наружи, док је свеже шумске јагоде брала и ређала у плетену корпицу.

Носила је моје црте лица, гледала је плавим очима моје мајке.

Мисли заокупљених играријама, није ни приметила своју судбину, већ исписану у одмаклој болести мајке и првим слабостима мало старијег брата.

Мала, румена девојчица, безазлено заиграна. Већ носи карту живота у својој маленој утроби. Допола попуњену.

Слатким дебељушкастим ручицама бере разнобојно пољско цвеће и гради букет за мајку, који већ неко време не сме сама, уз пољубац, да јој преда. Болничарка Анђа га носи до болесне жене, која јој издалека шаље знаке љубави и захвалности.

Још не зна за тугу и бригу, али полако препознаје искре тих осећања кроз стално враћање слика лечења које се захуктава у њеном дому. Све чешће озбиљног очевог лица. Изостанака брата из дворишних планова. Људског саосећања.

Збуњена, у огромном и тамном, предугом очевом загрљају, док јој потоци са његовог лица квасе нову тегет хаљиницу за посебне прилике. Збуњена и здружена. И први и други пут. Са оцем претекла.

Много тиша, у све ређим дворишним играма са комшијском децом. Накратко смирена у лаганом забораву, а онда слеђена у нејасном присећању велике, никад објашњене, новонастале провалије.

Лагано, пригушено бивствоање у неком чудном застанку и чекању, где се ради само најнужније, мисли само најпотребније, а не осећа ништа. Велика чекаоница будућности где претичу само јаки и здрави.

Прве забране изласка у двориште и игра у полумраку салона између честих посета лекара који јој, озбиљан и јако љубазан, прислања хладне слушалице на мало тело које се измиче.

Ружне црвене мрље на романтичној розе хаљиници са црном чипком и дугачком машном, сачуваној од прљања до првог напада кашља. Сузе немоћи.

Малена девојчица на шумом ограђеном пропланку, на великом породичном портрету, одлази. Одлази да створи место за нас.

Пас јури кроз бљесак сунчаног ранојесењег јутра, у ковитлацу прелеће широке булеваре новог дела града. На моменат застаје пропет у ваздуху, јаких, опружених, извајаних мишића, преливен златом. Огроман. Застрашујући.

Погледом тражимо господара, сигурни да је у близини. И, док зачуђени примећујемо да га нема, пас нестаје иза старих дрвених врата која воде у малу трошну кућу, загонетно претеклу и сабијену између околних високих грађевина.

Кућа је мала, најсветлијом бледозеленом бојом која се већ годинама квари пресвучена, сва помало померена, закошена, неправилна. Са једне стране притиснута великом, превише осветљеном, јако бучном продавницом, са друге, једноставном стамбеном дванаестоспратницом.

Фасада куће се прелива и стапа са изгаженим, похабаним сјајем тротоара на кога се, излазећи из ње, одмах ступа.

Красе је само, велика, старинска, храстова врата, целим обимом утиснута у бљештаво бели камени рам, на врху заобљена полукругом од кованог гвожђа, богато испреплетаним. Издужена, чудесно витка и елегантна врата, на малој дотрајалој кући.

Из куће прва излази мршава, још млада жена, дирљиво дотерана у кратку, сиву, некада женствену сукњу и танки зелени џемпер. Убрзана налетима ветра и навикнута да жури брзо се креће, несигурна, на разгаженим, лоше скројеним ципелама са високом петом. Угаслог погеда. И само понекад, док тихо измиче улицом, у њеним гибањима назиремо складан и заводљив покрет жене свесне да је посматрају.

За њом излази, у облаку дима већ на прагу припаљене цигарете, висок жилав мушкарац, сав потамнео, осушен, затамњен, а опет некако животан и гибак. Кораком савршене дивље мачке замиче за угао хватајући ритам још једног обичног радног дана, неке од средњих година свог живота, четрнаесте у великом граду. Лагано погнут над својом дневном и животном стазом хита да не закасни.

Последњи излази дечак. Смакнутог лика, лаганог хода, изокола прилази још једном презрелом школском дану на путу ка недовољно искоришћеној будућности. На првом раскшћу сабира свој ток са још два дванаестогодишња потока који у хуку израстају у градску младост овога века.

Сво троје исписују своје уобичајене дневне путање нијансама сиве боје, трошећи своја поклоњена времена на различите, сродне начине, да би се предвече, кроз стара храстова врата, издужена и богато украшена испреплетаним полукругом од кованог гвожђа, спасли у брижљиво сачуваној капи мира донесеној из завичаја.

*   *   *

Вече је. Над шеталиштем мале вароши лебди пар из снова. Најпожељнији момак обљубљен уздасима прегршти стасалих девојака за руку води своју лепотицу, свемогућу господарицу тамошњих мушких снова. Сви им завиде. Знају да ће се најесен венчати и отићи да пронађу своју срећу у великом граду.

Између суве гране надвијене над језеро, и њене сенке у мирној, тамној води, неко седи.

Леђа окреће брзим сенкама које се иза њега издужују и повлаче, надвијају једна над другу, хватају и поново пуштају и размичу.

Рукама прекрива уши да ублажи гласове који га узнемирују и плаше, накратко смирују и скоро утихну, па наново испуне простор. Пусту северну обалу великог језера.

Није желео да буде овде. Желео је да на неком живљем месту забацује прецизне удице чежње ка сенкама које се иза њега крећу. Изговарају неки њему неразумљив след неповезаних речи, спомињу њему непозната протекла збивања. Плаше га и љуте.

Заборављају да је и он ту. Да је зачуђен, збуњен, потпуно закошен.

Гласови се утркују. На моменте предводи женски глас нарушене заобљености, напрсао од силине изливених осећања која му загушују највише регистре, па посустаје, заостаје пред силином прегласног набреклог баритона. Мушки глас настоји да задржи минималну стабилност и надмоћ, појачава се, траје, па изненада замукне поражен. Изморен.

Изненадни женски крик мрви кристалну тишину сумрака набујале зарасле обале језера негде на северу Русије, ломећи је до најситнијих светлуцавих делића истеклих из бујице тихих суза која је уследила. Немих, очајних, устаљених јецаја, које на моменте допуњава мушки глас, нешто мекши и пунији, обојен новим капима немоћи и предаје.

Све више се кочи седећи поред воде, решен да се никад више не помери, и не погледа иза себе. Зури у сиво плаветнило које њему наочиглед тамни, замрачујући дубоке подповршинске слојеве, и у машти пребројава мноштво конопаца потонулих чамаца у њиховом подводном плесу. Ронећи, разгледа подручја ненарушеног мира и потпуног мука, где су покрети складни и спори, а мисли сређене и паралелне намерама. Лебди над правилним пешчаним наборима дна и чуди се незаитересованости водених бића неодлучних у свом обиласку.

Све више дрхти од зиме и пита се није ли тамо доле ипак, светлије и топлије.

Помера се тек толико да се боље увије у недовољно топлу јакну и намести у удобнији положај, беспомоћно пуштајући околну пустош да загосподари њиме.

Сенке иза његовх леђа и даље се крећу, тамне, и постепено губе у надолазећем мраку који гута све светлије тонове. 

Он полако тоне, пуштајући да га нечије руке подигну и однесу до кола, а онда одвезу далеко, до следећег заборава.

Има један прозор, кроз кога се узбуркано море велике луке приморског града улива заједно са сузама свих оних које испраћају неког свог на дуга избивања.

Прозор је на спрату старог обалског здања, кроз које деценијама промичу жене морнара који застану начас да удахну струјања завичаја, и испуне породичном топлином сребрне пехаре сакривене поред срца.

Иза прозора се накупило много радости и туге које, одмах по уласку следећег пара у собу, почињу своја небројено пута понављана ткања, од усхићења поновног сусрета, до женског безнађа пред растанак, и мушког нестрпљења због неодлучности поласка.

Прозор је увек широм отворен, да пропусти стално надолазећа усковитлана, нестишана осећања, која се истицањем временског песка надимају и вре, да пронађу смирење у вечно хладним, пеном украшеним таласима који се мрве о снажне докове теретне прекоокеанске луке. 

Поред прозора је сто. На њему једноставна ваза са увек свежим пољским цвећем, нешто воћа, и још довољно места да се, погледа забаченог ка воденом бескрају, наслони обема рукама, спусти глава и плаче.

Соба је увек у бледом полумраку. Лампе у њој се и не пале. Преко дана јој закошено ублажено природно светло даје ванвременски тон, а кад ступи вече, таму пара савршенство краткотрајног људског спајања, прожетог крицима задовољства и потпуног очаја. За вулканском ерупцијом људских осећања мраком отичу тихи шаптаји дугих испрекиданих неповезаних истеклих прича.

За речима теку сузе. Кап по кап.  Драгуљи људских душа. Издајници свега што жели да остане скривено, неисказано.

Кап по кап. Од најситнијих брилијаната, деценијама, настаје танка провидна, оку које је не тражи невидљива стаза, која излази кроз прозор, и полако, једва приметно креће увис. Прелеће град, и њеним становницима понекад шаље посебан, очаравајући одсјај. Пење се у најблажој, прецизно заобљеној спирали, и хита даље. Прикупља путање које пристижу из других лучки градова и јача.

Стаза је углавном празна. Тек понегде њом ступају, држећи се за руке, мушкарац и жена. 

Па опет, задуго, ништа. Само се беспрекорна стаклена површина прелива у својој ненарушеној леденој лепоти. Сунцем обасјана не да греје, већ да исијава неку далеку недостижну раскош.

Понеки пар је сасвим млад и још збуњен, неки зрео и свестан, остали стари, са животом измирени. Ходају ћутке, мирно.

Оне уздигнутих глава, нескривено поносне, у дирљивом, помало закаснелом тријумфу, они коначно целовити, нерастрзани, препуштени.

Сви једва приметно насмешени.

У времену растављени, у вечности сабрани.

Јаке крупне жене. Погон овог света.

Корачају. За собом повлаче споре тешке сенке по врелом глатком песку који бежи кроз раздељке њихових масивних ножних прстију. Угиба се и извија пред тек наслућеном силом њихових сигурних одмерених кретњи. Остаје, на час, измењен новим бреговима и долама, који ћуте о неком недавном непознатом проласку.

Носе. Огромне посуде препуне животних добара које належу на њихове сјајне црне косе и спајају се у јединствене нераскидиве скулптуре које ходају, њишу се, сагињу, и настављају, у тачно одмереним, пажљивим, од вајкада изваганим радњама.

Хране. Сву своју нејач милују залогајима живота и љубави, и претачу своју големост на мање, посебне, а изузетне делове који расту и зру грабећи сокове виталности из наизглед непресушног језера топлине. Од срца откидају зрна посвећености које им шаљу као завршни укус.

Чувају. Строгим погледима разапињу џиновске шаторе, који њихове ближње заклањају од прејаког сунца, узнемирујућег ветра, нежељених речи и грубих помисли. Шире их и подупиру да се не уруше под тежином претераних жеља. Ојачавају им темеље будношћу.

Мисле. Потапају се у полеглом таласу предвиђања. Роне широм отворених очију, задржаног даха, промичу поред још неодиграних будућих збивања. Проналазе своје тек наслућене страхове и њихова још невидљива ткања. Претичу и предупређују. Сачекују. Непримећене мењају.

Изводе. Већ стасале драге спремају за свечану празничну шетњу. Улепшавају их изненадним сунчевим бљесковима и густим нитима јутарње магле, које им провлаче кроз тешко кротиве црне косе.  Воде их, још на кратко збуњене, а већ делом отиснуте, у спором парадном ходу, да их пусте низ главну улицу, кичму сваког града.

Јаке крупне жене. Мотор овог света.

Корачају. Носе. Хране. Чувају. Мисле. Изводе.

Проналазе. Фантастичне црвене цветове свуда по телу, који шире умирујуће божанске мирисе и исијавају исцељујућу снагу. Милују им преморене руке, зацељују испуцале коже, исправљају повијена леђа и бришу грчеве умора. Шапућу им тешко разумљиве речи које прелазе у тиху чудну музику која им враћа осмехе из давно непрегледаних углова њихових временом затрпаних кућа.

Пуштају. Разгранатом корењу да се одомаћи на њиховим огромним телима и из њих исисава живост будности, коју претаче у најјаче црвене омамљујуће измаглице. Предају се споријим ритмовима у јарким пределима милиона тропских боја. Начас поверују времену које, само за њих, мења свој смер, и једна по једна, тону у сан.

Јаке крупне жене. Погон овог света.

Спавају.

Ујак је држао вински подрум тачно преко пута наше куће. Невелики простор зналачки уређен, са љубављу чуван.

Тамо сам често проводила дуге слободне сате детињства и младости, са ујаком, у тихом савезништву људи који воле исту ствар. Препуштала сам се атмосфери коју је стара вештина ширила, посвећеници неговали, и само понеког пуштали близу.

Иза продавнице украшене старинским фотографијама у којој је ујак за похабаном дрвеном тезгом услуживао и саветовао муштерије, улазило се у три просторије.

У леву најређе. У њој су најстарија и најскупља вина превучена танким слојем прашине и најфинијим ткањем паучине чекала загрљај богатих особењака који су желели само њих. Ја сам се ту често увлачила пазећи да ништа не померим и посматрала слике протеклих деценија трајно утиснуте на флашама.

Из средње су позната актуелна вина често одлазила у руке добростојећих људи који, иако помирени са строгим захтевима брзине и журбе, нису желели да погреше.

У десној, највећој, огромна бурад ширила су препознатљиве омамљујуће мирисе вина и питоме буђи старог дрвета. Добра, негована домаћа вина, куповали су они којима је чаша застанка уз породични ручак била саставни део живљења. У њу би улазила, дубоко удисала позната драга испарења и дуго задржавала дах пуштајући да ме милина одузме. Ту сам се радовала и плакала, и мислима лутала по просторима свеукупне људске баштине коју су стари мириси призивали. Ту сам почела, током ране младости, да доносим свеску и оловку, и понешто бележим. Кратко, а онда и дуже.

Ту сам почела да ходам стазама женске сензуалности пролазећи кроз нова и нова врата, која ми је једна жена, не слутећи, отварала.

Кад би поподне, одлазила у собу изнад продавнице, кроз прозор ишаран вешом који се на конопцу испред њега сушио, гледала би велику стамбену зграду како бљешти ка мени мноштвом светлећих прозора.

Поглед ми је заробљавао велики, нов, увек потпно чист и без икаквог заклона, прозор на петом спрату, кроз који се видео црни кауч и сто поред њега, прекривен рачунаром и књигама. У стану је живела ситна жена средњих година, ујакова стална муштерија, увек обучена у црно. Жена коју сам волела да гледам, о њој да размишљам, и пуштам да ми усковитла машту.

Касно поподне је често седела и нешто писала, или читала, сливена са амбијентом који је за себе створила. Понекад је устајала, на кратко се губила, а онда враћала са високим, јаким мушкарцем, коме због дуге густе косе никад нисам јасно видела лице. Седали би на кауч, и одмах почињали да воде љубав. Она, као нескривено узбуђена, дрско захтевна женка неке гипке дивље мачке, он пуштајући да се испод мушке снаге и ноте грубости назре нека фина нежност. Гледала сам омађијана, свесна да је призор испред мене много посебнији од свега што сам у неком филму могла да видим, и да ме на најлепши начин уводи у фантастичне просторе зрелости које сам тек наслућивала. Нејасно сам осећала да се жена у црном не би љутила да зна да их посматрам, већ да би ме пустила да се једина утапам у врелим гејзерима које су око себе распршивали.

После су, увек, лежали неко време на каучу. Тада би она, накратко, пуштала своју топлину да се на њега излије преко прича које му је причала, руке која је нестајала у његовој огромној коси, све до осмеха који му је смекшавао лик. Онда је устајала, узмицала назад у своју издвојеност, пратила га, и враћала се ономе што је предходно радила.

У подрум је увек улазила дотерана, враћајући се однекуд, а онда застајала, смирено одахнула, узимала флашу домаћег вина и смешила ми се осмехом свих још неиспричаних, својих и мојих прича.

Живот је одмицао у незаобилазној мешавини потребног, пријатног, жељеног. Jурила сам низ тобоган обавеза, узлетала и пропадала на клацкалици приватности. Изаткала сам сопствену, мени саливену паучину, са пар чврстих ослонаца. Кад је ујак дубоко одмакао у густу шуму старости, обоје смо знали. Стала сам за стару дрвену тезгу, отискујући се често у просторе вечитих људских тражења, и бележила их.

Три зелене јабуке. Три руке које их грабе. Три пожудна угриза који ломе њихова бела чврста сочна тела и накратко смирују глад…

… витке, ужурбане, прерано заморене жене, која се препушта залогају свежине између пречестих удисаја небројених цигарета, које лажно смирују дрхтај руку у њиховој бесциљној путањи и замагљују пустош простора и времена које зјапе из вечито празне усахле потамнеле утробе некада живог заводљивог тела. Прати талас бистрине који лагано клизи низ њено болно осушено грло и потапа устајало горак никотински укус који је раздражује годинама. Укус сталног гладовања. Немоћи која вређа.

Кад би могла да се увије у деликатне мирисе пробраних јела и пусти капи опорих пића да јој помилују и оздраве бит. И још једном усагласи дисање са неким кога назире поред себе, док им здрава црвена срца откуцавају једре ритмове плодних тропских шума.

Миришљаво тело јабуке мрви се стиском њених зуба и меша са сузама које лију из заклопљених превише нашминканих очију.

Гута последњи залогај, брише очи рукавом и отвара их.

… раскошне зреле девојке, која хладним сласним тушевима покушава да угаси прегршти буктиња које је жаре и гоне да тражи смирај у разгаљујућој свежини крупних зелених плодова. Дивље девојке несмирених ковитлаца која тражи спокој и уземљење, савршену реакцију неутрализације којом ће се одморити.

Корача врелим стопалима по хладном мокром бетону који се пуши око ње и откида комад по комад јабуке који испарава са њених огњених усана. Погледом пржи зачаране пролазнике, и пре н’о што успеју да оборе очи, претвара их у скулптуре.

Када би могла да пронађе извор свежине који неће пресушити њеним ужареним додиром. Снажни планински поток који гаси пожаре и помаже дисање слободних лутајућих створења пречесто изложених сунцу. Када би успела да му окрене лице да га он хлади и умива.

Залогај по залогај свежине нестаје у гротлу њеног вулкана, она се зауставља и сија блиставим пламеном.

… младе, јако заузете жене, која крчи пролаз ка препуном лифту огромне пословне зграде дугом шпицастом снежно белом крагном једне од својих кошуља, којима свако јутро осветљава једноставно тамно сиво одело.

У лифту, згурана мноштвом истоврсних сивих одела, неприметно исисава последње сласне капи из залогаја који је још на улици кришом уграбила. У мислима, неприметно, грицка већ начету јабуку чији се мирис пробија ка њој из велике црне пословне ташне. Њен доручак. Њен једини оброк до безукусног дијеталног ручка, који ће, кад дан већ далеко одмакне, наручити у заједничкој кантини.

Сећа се другачијег укуса суботње вечери, на сада већ редовном изласку са младићем са спрата испод, када је попустила под налетом интриге дискретно зачињених дагњи и магије малих пикантних рачића потопљених гутљајима укусног домаћег вина. Предала се смеху који је пролепшао њено строго неупечатљиво лице и протресао мали рибљи ресторан изазивајући опште повлачење озбиљности, које је успут зграбило и младића и повело их даље…

Три празне женске руке које су миловале три зелене јабуке.

У омањи локал који би могао да буде и централни градски кафе, и елитни ресторан, и боемско састајалиште људи без крутих дневних оквира, и локални бирцуз, и извикани центар неке егзотичне кухиње, и сумњива друмска механа, али и осунчани видиковац познатог излетишта, скровити кафе музеја где ретки посетиоци пребирају утиске, или застајалиште спортиста после предугих тренинга …

… у граду који би могао да буде и светска метропола, и град неке забачене земље, изгубљена варош у провинцији, али и велика лука, коцкарска оаза, центар трговине златом и драгим камењем, прибежиште трговаца оружјем, филмски град …

… у земљи која би могла да буде и европска, и недавно ослобођена афричка колонија, ретко посећена област на северу, изоловано острво топлих мора, или стара држава у високим планинама …

… у време прошло, данашње или долазеће …

… улази елегантан зрели господин чија одећа са нотом смеле маштовитости привлачи погледе присутних, а који би могао да буде и високи интелектуалац, водећи стручњак неке области, загонетни пословни човек или осиромашени наследник некада богатих трговаца, политичар у узлазу или ексцентрични мултимедијални уметник, преварант и љубавник богатих времешних дама, али и отац многочлане шаролике породице …

… седа за помало издвојен сто поред прозора који би могао да гледа у узбуркану градску вреву или пространи парк размрдан слободном младежи, успорене некада дивље животиње које се тегле по зоолошком врту, опустело шеталиште поред реке, снег на оштрим планинским врховима, локални пут који увире у зелени успон, опустошени урбани крајолик, или интензивно плави приморски бљесак …

… седа и гледа ка вратима, и размишља, или се присећа, или се брине, или одмерава  још увек неодлучан нешто што му непосредно предстоји, или се само опушта пре неког од могућих наставака овог сунчаног недељног преподнева, или се прибојава …

… када у локал улази привлачна жена изразито самосвојне појаве, која би могла да буде и нечија размажена муза, или својеглава уметница, усамљени ратник у одбрани природе, чувар снова напаћене нејачи, светски терориста или вечити путник, глава трговине унутрашњим органима, или ситни лопов …

… прилази елегантном мушкарцу који седи поред прозора и љуби га пољупцем који би могао да буде и пољубац љубавника, давно изгубљених пријатеља, брата и млађе сестре, сапатника, завереника, пословних партнера, или примирје вечитих непријатеља, земљака у туђини …

… седа поред њега, нагињу се једно ка другом и почињу да говоре …